Свако гради асоцијације према свом лику. Зато ако неко чак види светитеља, опет му налази недостатак јер га према свом наличију гледа. Ако ли се неко ставља у у ум другог шта ће други рећи о нечему, грех облачи, јер свако према свом стању сагледава нешто. Узроци, мотиви и последице увек измичу. Нико не може имати исти став и исту (не)одговорност. Улазити у другог, без слободе другог, без увида у срце другог, без обзира на спољашњу мимичност битисања која често има своје разлоге против срца, може само неко ко много брине о мишљењима других али не и за саме друге.

Пусти људе да се сами изразе, чак и ако погреше, јер како ће њихова човечност доћи до изражаја ако не знају чега треба да се клоне?! Само демонски ум може наводити човека на погрешне закључке, али ту наивност људи и заслужују ако не желе да мисле модусом Другог у себи него људе у себи ставља на предње место испред Бога.

Да сам свештеник, радије бих сам себе рашчинио неголи дозволио епископу, или већ коме, да ме тлачи, онеспособљава да мислим стваралачким Духом, радије бих јео из контејнера и спавао на клупи неголи да мислим идиотску бригу „шта ће други рећи“ о нечему ако тај други има своје психозе и страсти спрам којег нешто или неког анализира и дефинише. Смучиле су ми се све могуће интригантности под маском хришћанског човекољубља. Свако је себи одговоран какве асоцијације има.

Advertisements