И код мале деце и код одраслих људи постоји једна слична особина, коју можемо уврстити донекле и у проблем дијагнозе: када неко замисли одређени облик (садржај) жеље, поистовети се са њом, зацрта је као неизменљиви стадијум сопственог битисања, а одигра се сценарио који ту исту жељу онемогућава, избацује из концепта испројектованог, одмах настане раздор, хистерија и кидисање. Малодушност је ту неминовност која се ни за трен не доводи у питање пред Лицем Наде.

Све се врти око жеља. Шта год био садржај истих. Људи су људи док се не појаве жеље. Када дођу жеље настаје, условно речено, „искушење“. Без обзира да ли се ради о добрим или лошим жељама.  Јер неко и кроз добре жеље себи може претпоставити лоше ако је сам ускраћен у жељама другог, или, ако негативним набојем одмерава реализовану жељу другог.

Жеља не носи нужно имовински карактер. Постоји и жеља за људима и жеља за Богом. Негде су жеље, хипнотички, фокусиране у бесциљном али похлепном саморазмножавању. Жеље се никада не гасе. Могу бити прави мамац незахвалности, али ни равнодушност није решење. Они који не знају шта желе већ предокушају агонију пакла. Треба знати желети: кад, како, шта, колико, са ким, због чега. Не треба превидети ни аскетски кључ: кротити велике жеље малим жељама. Не пасивним већ активним жељама, које нису фиктивно одвојене од праксе. Које не врхуне у самостопирању пуким хедонистичким маштањима. Мале али квалитетне жеље могу представљати аутентична одроњавања христоликих врлина. А врлине гледају у другог. Тако се ствара веза. Веза тражи везу. Мрежа комуникације се шири. Односи се распламсују. Баш као огањ Духа бачен у свет међу црквама. Тако и други својом врлином постаје жеља подражавања.

Постоје и велике жеље, али није све велико у великим жељама. Осим каматне стопе похлепе која узима свој порез миру и радости Новог Еона, ту су и жеље над владањем и потирањем другог унутар Старог Еона. Где се други третира као могућност сопственог интереса или као зона тортуре и иживљавања. Где нема места за другог. Где жеља нема рефлексију у лицу другог, него остаје само жеља до лица другог али не заједничари са другим у тајни слободе и љубави, него у бласфемији силовања и поништења другог. Тако други постаје објектом жеље у којој сама жеља престаје да има смисленост и покрет.

Жеља је увек гладна. У добру или злу. Са Богом или без Њега. Али само жеља за Богом даје ситост у свим другим жељама (и њиховим проверавањима) осим жеље за Њим Самим.

Advertisements