Имамо опасан проблем да све што нам се дешава делимо немилосрдно јавно на улици или на социјалним интернет мрежама. Као да желимо да смо „онлајн“ и ван мрежа. Да смо увек виђени, похваљени, па и омрзнути али запажени. Укивени у оку другог чекићем сопствене бестидности. Да увек оголимо сваку могућу тајанственост животног пулсирања. Да увек апсолутно све што нам се догађа форсирамо искомплексирано као космички битно. Интергалактички надбитно. Као да насилно вучемо за рукав другог да против његове воље постане сведок нашег живота. И да је барем реч о неком сведочењу које би подразумело присност љубавног императива, већ је реч о усисавању другог у лични пандемонијум где је други дежурно огледало онога ко само себе у огледалу другог тражи.

Губи се нешто. Хаотичност деперсонализације ступа на трон. Чак и под императивом сусрета другог. Имамо симулацију телепатске повезаности са другим која опет врхуни у самоцентралности. Убија се Тајна узрастања и Тајна односа. Демаскира се топлина здравог мистицизма. Дефлорише се сама конструкција безусловног сусрета. Изгони се благодат – оно суштинско. Онај Сушти. Све постаје безвредно баш зато што је очигледно. Јер престаје да се цени сваки удахнути милиметар, пређени тренутак и окушана различитост другог.

Многосливеност једноумља ствара инфекцију врлине. Бог постаје секундарна стварност и сировина. Од Бога се на отпаду рециклира само оно што може да донесе некоме корист. Чак и пред декларативним истицањем примата Њега Самог. Дисхармонија рапидних много-вести ствара конвулзију расуђивања које се распарчава у моно-фрагменте, то јест, у дијалог са самим собом пред догодовштинама тривијалног. Самобрбљање. Шлиц на устима другог.

Други постају само платформа самоиживљавања. Други постају само прекидач који треба да потврди нечије умококетирање са утисцима које прима или еманира а не дели са другим као благослов већ као проклетство које, дуплирањем свог зла на зло другог, треба уништити.

После се чудимо властитој унесрећености својим стадијумом постојања, јер оваквим неживим крвокретањем показујемо неспособност да ослушнемо Бога у себи и другима, најпре да Га у тиховању сопственог бића пронађемо без грандиозне самометежности и самоекспонираности.

Познање своје небитности ослобађа Бога да се увуче у наше неуроне и да ослободи притисак. Притисак да тобоже морамо у све бити умешани, о свему имати став, за све бити питани, за све препаметни до несносне преозбиљности. Притисак да морамо све контролисати. Притисак самомишљења. Притисак искомплексираности.  Притисак смрти.

Advertisements