Судбина не постоји. Постоји само оно што одредимо ехом своје дејствености. Ако постоји судбина онда нико није слободан. Бог је изнад времена и простора. Бог је изнад судбине. Оно што је за нас будућност за Бога је садашњост. Он зна шта ће унапред бити али се не меша у све што ће бити управо да не би окрњио слободу. Условно речено, једини боголики концепт „судбине“, то јест, неизбежности за цео свет је свеопште Васкрсење мртвих, Други Христов долазак и вечни живот са Богом Тројичним. Али, неко ће рећи да од тога не може бити слободан, да је детерминисан самом условљеношћу онога што је „судбински“ конципирано у захват есхатологије. Може ако не познаје свеуглове слободе. Јер слобода се може остварити само из ове есхатолошке неизбежности која у рукама пријемчивог постаје естетика слободе и пољубац Другог.

Поглавља о судбини и њеном култу превасходно дугујемо Грцима који су некада на месту Врховног Бића стављали улогу Судбине која диригује чак и боговима а богови онда – фаличних особина сразмерних људима – фрустрирају људе кроз разне непогоде, неправде и тлачења тражећи заузврат жртве умилостивљења. Тек, много касније, муслимани – грађени на апокрифној отпадији Јеванђеља – преузимају разне концепте од старогрчких философа (налик хришћанима) а са њима и идеје о судбини. Ово пак не значи потцењивање исконских муслиманских идеала који су базирани на љубави према Богу и људима. За муслимане „све је записано“, „суђено да се деси“, колико год конотацију саме судбиничности покушавали да оперишу теолошком аргументацијом да није у питању судбина сама по себи већ воља Божија јер судбина, неминовност, се поистовећује са вољом Божијом (вољом Алаховом) а да се, уосталом као ни код хришћана, не разликују законитости овога света и законитости деловања Божијег. Ниједан ум не може никада прецизно рећи, ако је иоле поштен према себи, у ком догађају је негде деловао Бог или не. Данас се пред сваким незнањем наглашава свезнајуће да је у питању воља Божија. Шта ћемо рећи ако унутар простор – времена постоје околности на које Бог не утиче? Хоће ли се наше незнање макар за трен примирити.

Нажалост, ови концепти, лаж-логоси „суђености“ патолошки живе већ вековима код Срба, па и код других народа, те се и код најинтелигентнијих људи може уочити претерано самопоуздано усаглашавање са оваквом примитивном кованицом саме „досуђености“. Људи као да се плаше да изађу из шаблона, да помисле да у смрти неког или пропасти неког није крива судбина, већ смрт или пропадљивост сама. Допуштање случаја који није производ деловања Божијег је нешто што плаши чак и саме хришћане. Хришћани не могу да укључе свест да постоји деловање у свету у које Сам Бог није умешан. У супротном, дошли би у познање своје ништавности и крхкости. Овако, под илузијом „суђености“ и „пресуђености“, човек не мора пуно да брине и размишља. Јер све је унапред „одређено“. Све је неко Други прорачунао па не мора да постоји ни лична одговорност. Мада, ако и прихватају „одређеност“ као „религију“, углавном се не слажу са последицама личних драматика које детерминисаност прождире.

Свакако, постоји Промисао али не и предестинација. Бог учествује у овоме свету самим одржавањем света у постојању, али није све свето што Он одржава у постојању јер је то домен на који слобода човека треба да одговори. Зато постоји Црква у свету. Зато још увек циркулише оно нестворено: „Да свет не прима Духа“. Постоји Промисао али није све у саставу Његове Промисли што има догађање у свету. То не значи да је Он присутан у свим акцијама и реакцијама јер онда нико од људи не би био слободан него би Бог, по тој логици ствари, играо шах са Собом користећи нас као шаховске фигуре.

Да ли, дакле, постоји неизвесност за Бога? Не – кад је у питању Он Сам (јер је изнад времена и простора), и да – ако је реч о хватању корака са човеком који нема Његову меру (будући ограничен самим временом и простором). Када Христос говори „да ли ће наћи веру на земљи кад буде дошао“, ту не видимо само реторички набој, или аскетски позив на унутрашње бдење, или неко тобожње Божије незнање, већ се отвара један процеп неизвесности у који се и Сам Бог укључује јер зна за непостојаност људске слободе која се на билион начина може Њему придружити или Га одбити.

Advertisements