Никада нисам био заговорник тог „капиталистичког“ система унутар Цркве, али је стварно феномен колико се увек исте ране отварају када видиш ко све, где и како ради, и да чак млађи, нечији пулени, навикнути на потрошачки и конзумеристички менталитет, близу бахатости, стоје на неким функцијама. Исто је и у државним секторима. А исти ниво интриге и клеветања, као и запошљавања, стоји на оба фронта. И не можеш ништа. Колико год се трудио, борио, или имао јаче компетенције. Ово није безизлазно становиште чим се критички дискурс зачиње.

Свестан сам да савршено друштво не постоји, као ни да црква није савршена (осим Једино Савршеног у Њој), али и даље је актуелно да „док очеви једу грожђе, синовима трну зуби“.

Много тога сам видео, доживео, чуо. Заиста, стварно треба бити верник, син Духа Светога, а да не изгубиш веру у том институционално – бирократском апарату цркве. Борим се и понижавам изнова, као и други, пазећи да у тој борби не буде мртвих. Ваљда се још неко сећа шта то беше појам „чојство“.

Немам страх од било чијег ауторитета докле год негујем љубав и ненаивност. Докле год у сопству покушавам да објединим иновативно са етосом светоотачког наслеђа са увек истим страхом од могућности најукуснијих јереси.

Много је бучних, кивних или пасивних. Да барем такви имају разлог да кидишу него су незахвални на тим позицијама унутар цркве где се попут политичара задњих деценија само смењују, ротирају али се никада радикално не мењају. Али, ни то ме више не боли. Понижени нема где више пасти јер одавно лежи на земљи. Само никада нећу разумети ту безосећајност и бескруполозност. Можда ми је зато и дата ова немаштина, да се не бих узохолио.

Са друге стране, другом је увек потребна помоћ: новчана, пастирска или благодатна. И кад се један утеши, онда на место другог долази трећи, све док и лекару не затреба лекар. Бог то зна. Зашто човек неће да зна?! И онај који даје и онај који прима помоћ. Увек неки изговор, резервисаност, лажни стид. А чак и у фамилијарним односима има тога да неко не жели са неким да општи јер немаш престижни статус, ниси истог ранга, ниже си биће и наметљивац само зато што си обележен немаштином. И ако немаш неки интерес да понудиш, онда ниси ни биће. Дакле, онтологија човека се мери нивоом његове користи. И није то оно Христово проклињање бесплодне смокве (јер овде сви раде) него је реч о томе да немаш шансу да се оствариш ни као човек, ни као онај који жели да достигне бољи статус на месту неодговорног. Зато што неодговорни чува свој положај уместо да чува другог – да за другог буде одговоран у чему се и огледа његов положај.

То не разумеју ни држава ни Црква. Част појединцима. Али, зашто су појединци увек на маргини?… Да ли је то нека логика незамерања другима, кретање лакшом линијом битисања да конфликт не би унео још већи раздор? Али и то може бити гурање проблема под тепих, сакривање гнојне ране завојем. Или су и ти сами маргиналисти толико без свог става да не смеју ни да помисле на друге алтернативе услед потирања других? Или, толико измучени својим биткама, неуморно виде да нема другог решења осим да тихо и ненаметљиво сведоче дела Јеванђеља без давања посластице већим инстанцама који живе за сваки јефтини самопромотивни сензационализам лажног функционисања правде, поретка, вере и морала?…

Advertisements