Бог има различите харизме за сваку личност јер се личност од личности разликује. Некима Бог одмах дарује велику благодат а неке дуго пушта да се сами изучавају док их не пресретне. У ту Промисао не треба улазити. Можда би нам се дигла и коса на глави када би видели колико занимања око нас људи не би били кадри научити без Божије благодати. Зато човек нема разлога да се горди било којим умећем јер таленат није његов но од Бога. То што Бог не тражи натраг Своје не значи да Бог не постоји или да је човек својим вештинама обрео корист. Дакле, разликујемо благодат као таленат нечијег занимања и благодат као дар Духа Светога којим опитујемо лично обожење.

Чим неко истиче нешто своје лично као достигнуће својим даровима, или неко своје  искуство у нечему као неуобичајено, то само показује баналност таквих исказа и више него приземну природност смртних ствари. Баш као што  нека девојка толико велича своју  заљубљеност у некога да умишља како је то надприродна љубав. Да је то толико велика љубав она не би тако са страхом  стрепела да то изгуби (ако је уопште и задобила) и са таквим болним нагласком  истицала као надприродну реалност. Све што чинимо у овоме свету  није по нашим заслугама јер свакој акцији у овом свету претходи дар  који смо добили од Бога а кроз који Бог дела у историји. То не значи  да нема поштовање људске слободе  јер постоји у зло у историји а Бог сигурно не користи нечији дар за реализацију греха. То је оно  што од човека долази, када на Бога заборави. Постоји синергија. А тамо где  је нема, јавља се Јеванђељска прича о таланатима, или оно апостолско: „Шта ли имаш а да ниси примио? Ако си примио, зашто се хвалиш као да ниси примио?“.

Advertisements