Када човек греши он то ради по слабости. Не по метафоричној, пукој, фразеолошкој слабости, но по правом стању личне унесрећености нечим или неким или самим својим настројењем. Увек је иста патологија људи да на друге пројектују сопствене промашаје. Други је увек крив да не бих мислио на то како да решим сопствену проблематику постојања у чему год се она огледала.

Када, на пример, видимо неког силеџију, ми не видимо слабост но спољашњу акцију и реакцију, али не видимо прави мотив који јесте – слабост. Да би неко одолео сопственим поривима, нагонима, страстима, лаж – стварностима, мора да уложи гигантски напор да исти стадијум превазиђе. За то је потребна снага. За неморлани подвиг не треба снаге. Довољна је инерција. Дозвољавање глади празнине. Из непокрета да свет и себе учиниш бољим, настаје свако зло. Пасивност је агонија из које се рађа још једино покрет ка небићу и потирању другог.

Посматрајући људе, нарочито у кафатеријама за шанком, или навијаче, ту се могу видети велики електрицитети слабости у том агресивном контексту. Али је чињеница да свима недостаје онтолошки садржај (благодат), иначе не би сви тако слабо ћутали замишљени у сопствене утиске о ко зна чему а некада – ни о чему. Мрзећи оне поред себе који срчу алкохол на исти начин празнине као они који их подсећају на сопствену ништину.

Ето, откуда толико празнине у људима и нервозе.

Advertisements