Треба гледати себе али не себичном изопаченошћу. Треба гледати на духовно здравље своје личности и на потенцијал греха који тражи место у нама. Не можеш да спасаваш себе само биолошким преживљавањем изван Царства Небеског. Не можемо само друге да упорно анализирамо као дежурне кривце за сваки недостатак у нама. Самоаналитика изван заједнице са Богом и људима не води нигде – ту нема утехе, но само сурогат утехе у задовољству ниских страсти. Зар Господ нема власт да сасече и ишчупа сваки грех у човеку? Има али неће да демонстрира ту власт без слободне сагласности човека. Као што се грех храни навиком, тако се и врлина храни навиком за Богом. У томе треба себе навикавати. Јер од навика све полази. Код нас је све инфантилна рутина без адекватних оријентира „где“ и „како“ и „са Ким“. Не знајући одакле долазимо не можемо знати ни куда да идемо, иако има пуно самопроглашених вођа који математички покушавају да израчунају логику Божију а не знају да она није од овога света.

Advertisements