• Ако су несигурне руке, ни ноге неће далеко издржати.
• Жури да устанеш – не жури да паднеш.
• Ако се не усавршаваш ради себе, усавршавај се ради другог.
• Зла ћуд увк има сложену психологију и развејане мисли.
• Мучно нам је само оно што не желимо да упознамо.
• Хришћанство није недоречено него ми немамо одговоре на сва питања.
• Неумереност деформише.
• Где нема љубави, две интелигенције гутају као животиње једна другу. Контрадикторно, тамо где су два највећа ума, због недостатка љубави отвара се јаз и због сујете настаје блокада односа и ума.
• Љубав никада није осетљива, зато може све да прашта. Али оно што љубав није увек се осећа осетљивим чак и када га нико не напада.
• Особина звери је или да се повлачи или да напада. Хришћанин треба да се уздигне изнад такве звери у себи.
• Није све морално што на себи носи униформу.
• Богочовек је толико диван да би због Своје славе био поједен од људи. Није без разлога изабрао баш евхаристију као начин Свог сједињења са човечанством. Јер све се у природи изједа до истребљења, а овде је Његова смрт донела храну за живот свакога.
• Прејака интроспекција не види другог.
• Велика је разлика између принуде себе на врлину и извештачености у њој.
• У себе складиштимо оно што можда ни не региструјемо.
• Што више спознајемо различитост народа, култура и талената, то све више излазимо из хришћанског гета, побожњачке учаурености, из секташке једностраности и спознајемо Божију недогледивост и неухватљивост.
• Неумереност духа – повраћање душе.
• Несебичност прва стиче.
• Сви се смењујемо у расположењима да бисмо се једни другима нашли. Истина, лепо је када има синхронизације али ако сви тонови звуче исто онда нема хармоније.
• Песнику је недовољна песма за љубав.
• Груби духови немају флексибилност у приступима стварности. Себе лимитирају увек на две солуције, два избора, две мисли, две идеје, две логике, или два човека. А увек постоји и нешто треће.
• Ако други не праве проблеме за наше недостатке, то не значи да ми треба да мирујемо.
• Колико год били даровани и искусни, опет и други треба од нас да дођу до изражаја. Нема дијалога, ни сусрета без добровољног кенозиса.
• Тамо где си најопуштенији, тамо почиње однос.
• Када си уморан немаш када да се жалиш.
• Љубав је када уживаш у ћутању вољеног бића једнако као и у комуникацији са тим бићем.
• Све је у тражењу Христа.
• Проблем света је проблем истинске комуникације. Дијалог може бити христолошки и без узимања Божијег имена узалуд. То и деца осећају. Квалитет разговора зависи од усавршавања у премудрости. Јер чим не постоји темељ не постоји ни тема. Ако смисао не посредује међу језицима, остаје одбојност, празнина и бесмисао. Чак и кад се други затварају, остаје утеха од дијалога са Богом.
• Нема аскетике без истинског обраћања другима.
• Љубав не мора нешто да зна да би волела.
• И добра жеља у тајности за ближњег може бити молитва пред Богом.
• Одговорност не подразумева крутост и једностраност.
• Пријатељство није у томе да сваки дан проводиш време са истим људима него да увек имаш спремну жртву за њих када је потребна.
• Докле год је Бог за човека нешто спољашње – остаће му тајна и странац. Тек када Бог за човека постане нешто унутрашње – постаће му Откровење и Отац.
• Деца не виде своју размаженост због које постају раздражљива. Исто бива и са светом (не)одраслих умова.
• Само је благодат непогрешива али не и човек као њен носилац.
• Не мора ти се све чинити по вољи да би се неко радовао твом постојању.
• Што је јача светлост то је мања сенка. И што је више Бога мање је греха.
• Молитвеност не подразумева игнорисање стварности. Она је пре улазак у већу Стварност од оне која нам је доступно знана.
• Бити литургом не значи негирање социолошке димензије. Бити богословом без познања социолошке делатности којима се баве ближњи је неинтересовање за саме ближње. Социолошко није исто што и есхатолошко али највеће драме се збивају у социолошком пољу и постају неизбрисива последица која ће се одразити у есхатону. Ако социолошко није битно онда се нема шта ни спасавати.
• Не треба да се плашимо сукоба са другима, треба да се плашимо да након сукоба за друге, са којима смо се завадили, никад више не оживимо. Шта вреди ако је све спокојно и уздржава се а да не гради са другим дубљи однос? Ко се не помера, други ће га померити.
• Наше паклено непокајање је у томе што желимо себе да видимо праведнијим и саврешенијим више него што за то имамо покрића.
• Многи се смућују бројем грехова чак и самих свештенослужитеља а мени то само додатно показује колико је непроменљива љубав Божија према свима смртницима.
• Свако има неки свој крик у неком аутору са чијим стваралаштвом се поистовећује.

Advertisements