• Сујетне нико не дира – сами себе параноишу и стварају конфликте себи и другима, стално обнављајући зло у деобама својих мисли.
• И велика лична погрешивост и велика лична непогрешивост једнако одбија људе.
• Подвижништво није у многом исцрпљивању сопства него у васпитавању свог бића. Некоме је лакше мучити себе него да воли другог. То је обмана. Познање недостатка своје љубави је немоћ која смирује и са понора тог понижења, из ништавила, узноси се право према Богу.
• Да ли је нужно да Бог буде Бог? Да ли Га Његова Сопствена природа ограничава? Да ли је Он слободан од тога да (не) буде Бог? Јер ако је нужно да буде Бог онда је Његово биће најтрагичније у универзуму. Међутим, Бог и може да не буде Бог али Он жели да постоји као Бог. Његова природа Га не одређује, не детерминише. Ми нисмо слободни од своје природе, из ове коже се не може. Његова Личност, односно, Троличност јесте она спона која између Себе Самих одређује Своје постојање. И о тим унутар-божанским односностима ни апофатика не може прићи. Дакле, Бог је независтан од своје суштине јер Његова Личност одређује битисање саме суштине. Слободан је у односу на Своју природу. Зато и може да узме обличије које дотад није никад поседовао у Својој природи постајући Човек, Христос. Тако, осим кенозиса, показује и тајну бого-еманципације у односу на Своју природу, чиме се, дакле, показује колико је узвишена слобода Самога Бога ако може да буде друго што Бог није иако не престајући бити Оним Који Јесте. Христос, Син Божији, Богочовек, иде још даље са слободом, па осим што показује независност од своје природе да будући Богом постане Човек, иде још фаталније улазећи у проблем смрти. Бог који је прикован на крст! Скандал! Осим што жели ту смрт по слободи, јер због тога и дође у свет, видимо и другу димензију, Он се одрекао саме предвечне слободе и божанске природе идући свесно у самоуништење. Бог који жели Себи смрт?! Наравно, Васкрсење игра доминантну улогу у целој атмосфери, све се креће ка том догађају, али не сме се превидети и ова голготска процесура, јер видимо Бога који се одриче сваке максимале слободе као такве, односно, и оне која Га дефинише слободним од саме природе. Јесте, слободан је Он од смрти, несумњиво, али главни модус проблема је у томе што је Он слободан и од света и да му смрт није била потребна, могао је да нема потребу да се умеша у конвулзију и потирање овог света. Зарад чега све то? Због љубави у чијој беспочетности Он Сам са Оцем и Духом живи а коју жели и са људима да подели.
• Благодат не гледа ко је ко. Зато на Литургији и ментални болесници могу бити светитељи. То само показује колико не треба себе да сматрамо за нешто велико ако смо примили печат дара Духа Светога.
• Треба созерцавати да сви наши конфликти са другима одражавају нас какви смо насамо са собом. Други нас само воде ка самоспознаји.
• И када умре онај кога волимо и онај кога не волимо, у таквој једнакости пред смрћу која не гледа ни на врлине ни на грехове, остаје једна чудесна празнина коју само Васкрсење може собом испунити.
• Хришћанин нема пријатеља – њему су сви битни.
• У човечанству постоји један вапај да људи буду у тоталности схваћени – толико смо сви жељни, готово до пакла, коначно једног истинског дијалога.
• Ако момак некад не дође код девојке у посету то не значи нужно раскид. Тако и повремени неодлазак у Цркву још не значи одрицање од љубави према Христу. Али на сусретима свакако треба радити. Јер ако постоји јединство момка и девојке које врхуни у вођењу љубави, ништа мање јединство бива када Бог са светом води љубав у Духу Светоме кроз свог Сина. То је Литургија.
• Више од половине живота проводимо у настојању да се допаднемо онима које не волимо уместо да се у томе и не трудимо већ само да волимо. Зато немамо мира и задовољства.
• Када нам цео свет окрене леђа на нашу љубав, суочавамо се са осећајем који Христос носи увек – са болом према нама. Наша позиционираност је другачија јер често због тога умањујемо своју љубав, ропћемо или очајавамо. Бог тако не ради, Он чак не мисли ни на Своју бол. Наша бол додаје себи бол на бол, чинећи да болом самим на другог више кидишемо а да нас он више нити види, нити осећа јер се удаљио, отуђио у потпуности. Бог се не дистанцира. По његовом модусу треба свима да дамо шансу да сами дођу у познање своје потамњености и да их не одбацимо када у себи поставе нови почетак постојања.
• Свуда су исте улице и навике. Ми смо тако пуно ограничени. Не само умом него и видокругом да га просто немамо где просути и раширити. Заиста је потребна благодат да би се иступило из зачарног круга. То може само Црква.
• Машта има стваралачки динамизам али ако је слобода не темељи на Истини, за машту онда и лаж постаје комплексан доживљај једине стварности.
• Из одговорности према слабима не би требали да грешимо.
• И нехришћани и нецрквени хришћани на теоријском и моралном нивоу показују чак веће знање и зрелост од верујућих и црквених али сами немају дела вере на практичном нову, него остају и даље на растојању од Бога. Немају Дух литургијског битисања. Црквени би требали да пораде на мало већем гносеолошком ангажману а да се не ослањају само на дар јер ако из дара не ниче плод који би се очитавао у ванцрквеном животу, онда је дар погажен. Обрађивани смо изнова и неговани изобилно, али биљка није донела плод за Божију глад. Јер и Бог је гладан човека као што смо ми гладни једног здравог односа.
• Не можеш поставити питање смисла тамо где га нема када смисао важи само тамо где га има. Тамо где је грех тамо је бесмисао. То је оно распето Христово: „Не знају шта раде!“. Поставити смисленост пред бљувотином немогуће је јер смисленост припада сфери нетрулежног. Царство Небеско се не тражи у паклу. Ако поставиш неразумном питање зашто греши, он нема одговор јер он не зна зашто греши будући да када би његова злоделатност имала разлог смисла онда ни злоделања не би било.
• Пожуда расејава са личности на личност никада не видећи нечију личност. Зато треба разумети истински свете љубавнике којима је свако битан и који су увек окружени људима, док излапели од блуда на крају увек заврше у некој тмурној самоизолацији поносни на статистику пређених бића а да заправо немају никог.
• Не заборави да други можда верују онако како ти верујеш – да се не надимаш већом вером и да не превидиш своју одговорност за нејаке.
• Ствари које вреде и лица са којима градиш однос – желиш да поновиш и сретнеш, а ствари које не вреде и лица са којима не градиш однос – не желиш да поновиш и да сретнеш.
• Више тражи Божије Лице а мање од Његове имовине.
• У чему стојиш на то те све подсећа.
• Самонебитност је пречица до Царства Небеског.
• Подвиг је у изнова настављајућој љубави која се протеже у неограничену трајност. Чим се љубав заустави код само једног предмета и личности, долази до престајања љубави јер завршава у коначности. Да би љубав постала вечна, она треба да се излије на све јер је област бесконачнога оно што је чини живом.
• И елементарна радозналост у боготражитељским задацима може отворити довољно врата да се кроз њих провуче живоватрено Откровење: Сам Бог у нама.
• Нестрпљење не прашта.
• Духовни застој подразумева онај међупростор између неидења ни ка Богу а ни ка развоју међуљудских односа. То је сукоб две различите воље од којих ниједна не добија своје отелотворење. Пакао је заправо неодлучност слободе између две алтернативе, макар само једна алтернатива била погрешива. Неспособност ни за добро, ни за зло а да је сама статичност већ само зло која можда донекле и назире добро али не иде за добрим.
• Ако ударцима не приносиш очајање већ молитву, можда модрице неће нестати али ће импоновати ако ти Сам Бог превија ране.
• Можда је то ђаво а можда само агонија свакодневног постојања, како год, све нас ћушка не да бисмо похулили на Бога, него да бисмо схватили љубећу зависност од осталих па потражили помоћ или макар сусрет кроз отворену исповест срца. Отуда, све нас бије да би се ми смирили. Проблеми нам приступају највише у самоћи да би нас парадоксално сами проблеми натерали да потражимо другога. Ако већ нисмо довољно слободни да и без проблема, мотивом љубави, потражимо другог.
• Нису сви мизантропи, неко се само плаши да други не виде незадовљство човека њим самим па такав избегава људе јер можда нема довољно снаге и врлина којима би их орасположио.
• Само када не идеш на то да нешто добијеш – само тада побеђујеш.

Advertisements