• Није битно да будеш бржи и први него са каквом посвећеношћу и квалитетом си нешто добро урадио, макар био последњи и најспорији од свих. Врхунска уметност се увек налази у раду на детаљима.
• На шта себе навикаваш – тиме живиш, на шта друге навикаваш – то почињеш да трпиш.
• Неспоразуми увек живе на контекстуализацији префриганих змија.
• Док је за неке слабовиде једно око цело виђење стварности, они са два ока знају да није. Тако и сада видимо као са једним оком а у Будућем Веку ћемо као серафими и херувими. Они који сада стоје у Смислу Божијем, јасно виде унутрашње ствари људи и догађаја у њиховој каквоћи, као и то где се налазе многе препоне.
• Само у очима другог можемо видети себе. Онај ко је створио огледало нам је одузео то виђење.
• Ако нас Бог услишава, то не значи да нешто вредимо, него може бити и Његово снисхођење видећи упорност наше немоћи.
• Мој ближњи својим присуством не подразумева да треба да се одрекнем својих начела него да треба да га волим. Како би иначе био свима све ако не би имао своја начела? Јер онда би за сваког био шизофрен немајући своју личност и став. То што друге доживљавамо као атак на своју слободу је зато што умишљамо да треба да жртвујемо и своје ставове. А није тако. Зато је многих који са великим притиском климају главом у знак одобровања на којешта, а када други оде за њим проспу сву своју срџбу трпљења.
• Када тело тихује тада и душа тихује, а када душа бунтује тада и тело бунтује. Словесност се брзо губи у немирним страстима и врло ју је тешко касније повратити. Тада је ум налик некоме из народа Мојсијевог који се занима само гунђањем и материјалним, уместо да претпоставља себи Стуб Од Облака који га прати или предводи отварајући му сазанања тајни.
• Чак и претерана љубав према пријатељима, родбини, супружнику, деци, може постати латентни идол.
• Када смо заузети радом и љубављу према једнима, немамо када губити време на лењост и мржњу према другима. Делање спасава од злих маштања.
• И највећа звер постаје лепа ако је питома.
• У парадоксу смо. Желимо да други буду за нас радосни али тога не може бити док ми не увенемо за њих. Да није иронично било би тужно.
• Многи се труде да освајају мушкарце и жене, похотама безразложним или интересима вулгарним, али се мало ко сети да се бори да освоји Божије присуство. А Бог жели да буде заведен да бисмо у Његовој непомућеној истини угледали све своје утопије и лажи.
• Немогуће је да цео свет навали у Цркву али цела Црква наваљује на цео свет и приноси га Богу. Не можемо сви бити на Литургији али Литургија се може служити за цео свет.
• Другима завидимо на оним добрим стварима која сами не творимо.
• Сви ми добро чујемо али добро – не разумемо.
• Не сумњај у себе али знај докле се простиру границе твојих талената и могућности. Са тим сазнањем сачуваћеш себе од лудила самопоуздања.
• Сви наши параметри треба да остваре неограничену реалност Долазећег ширећи своје гране као зрно горушично кроз читав удишући етар.
• Ничег болнијег нема од будног стања усложених бесмислених помисли које против воље нападају ум. Оне угњетавају личност и раздиру снаге. Страшно је стање распарчаности, у њој се ништа конструктивно не дешава. То је лажна акција празнине јер у апатији нема покрета смисла.
• Наивни чекају сажаљење од људи и зато праведност не остаје у њима.
• Једни имају више воље него знања а други више знања него воље.
• Сви богослови теже ка једном идеалном православљу – али са њихове тачке гледишта.
• Праштање даје разум а осуђивање га прекида. Тамо имамо један ток а овде задржавање на детаљима. Праштање даје увид у целину ствари и односа а осуђивање само – а некада ни то – у један минијатуран део загледане површине.
• Ако је ум брз да има нечисте асоцијације, молитвом и смирењем га треба дуговремено васпитавати да има само невине асоциације.
• У свему се ми волимо показивати есктравагантни и борбени, чак и за пристојне а не само непристојне ствари, али када дође једно богослужење, ту почиње попут евхаристијског ломљења хлеба – ломљење духа. Све се ту толико испребија до губитка сваког мира. И на крају свих борбених колебања и недоследних смутњи, у Чаши долази Он, и усељен проговара: „Мир Свој дајем вам!“. То богопрепуштање мења биће, јер се ниједан аргумент не може одржати под притиском благодатне службе. Зато нас и има толико мало у црквама – јер смо слаби за њено похађање.
• Све што човек чини споља само је смерница унутрашњег отварања или затварања за љубавне садржаје Будућег Века.
• Ми се стално тркамо да сазнамо блиску или далеку будућност. А слепи смо! Јуда је опомињан годинама па на крају још лицемерише: „Да нисам ја (издајник)?“, а Петар је добио опомену у временском растојању мањем од пола дана и променио је своју одлуку већ три пута. Дакле, сазнање будућности нам није од користи ако тој будућности не претпостављамо есхатон и ако се не поправљамо карактерно. Јер, ако нам се нешто и открије, то није зато што смо савршени, већ јер смо грешни па да откривено њим самим коригујемо, или макар очувамо чистим до реализације догађаја. Наравно да ко постаје сличан Богу и Његове харизме добија али никада по цену слободе човека и никада као да је харизма приоритетнија у односу на самог Бога.
• Због самог губитка тежње ка стваралачким дијалозима, упадамо у оне примитивне лаж-односе и неконструктивна осећања која изазивају монолог празнине. Међу хришћанима као и међу нехришћанима постоји истоветна доза релационости која може бити релативна, подојена, и готово ако не увек безлична онда сакривена. Перфекционизам крутих псеудо – моралиста се заснива на парцијалним детаљисањима којима се превиђа божанска реалност унутар историјског битисања. Зато се и даље не превазилази самоцентралност, херметички анализирајући своје зидове на којима цртају илузију слободе. Слобода остаје раскрвављена испод ноктију. И без Христа, једине квалитетне садржајности у међуљудским изражавањима.
• Неприхватање туђег гостопримства је много веће лицемерје од изговора за добра дела.
• Завист увек има своју истину.
• Ми бранимо оно што не познајемо – свој грех.
• Није битно колико неко има благодати и сазнања већ колико комуницира са Богом и има Бога у себи. Из другог ниче и прво, никада прво не може бити гаранција другог.
• Нема већег пораза од тога да будеш испуњен свиме у чему се ниси трудио. Само онај који се труди ужива у сваком милиметру искуственог, онај који се не труди а поседује оно за шта се други трудио остаће незахвалан и безуман.
• Људи мисле да тиме што су више грешни мање бивају подложнији саблазнима. А заправо њихова саблазан толико пуно расте да им је у саблажњавању највећи Сам Христос када треба у себи да Га оживе.
• Вера се не ослања на људе које вди већ на Бога којег не види. Зато разочарење припада само првима.
• Нема повластица. Свако ко је крштен слободом богопознања постаје есхатолошки изасланик у срце историје.
• Све што јесте и има постојање – кроз Сина и за Сина – у свим појединостима свеопштег дисања и кретања, има надразумску и неизрециву смисленост. Не као фетиш, идол, не на механички или магијски начин, већ у пријемчивости Вишим енергијама доступним у овоме свету као неодвојивим од Бога (далеко од синдрома пантеизма). И тело, и храна, и рад, и вољени, и све око нас, све је савршено (чак и као трулежно) јер је све потребно до оног савршенства када ће труљење престати.
• У обмани смо, уопште није лако славити Бога, и поред свих блаженстава Свише, на црквен начин, ако узмемо у обзир личне психопатологије и зло у свету. Када се накалеми још временско ишчекивање есхатона до краја животнов века, онда имамо крст заривен у месо као потврду благодатне наде.

Advertisements