• Саблазни су за почетнике у вери или за лицемере. За стабилне саблазни служе као додатно познање опште стварности које немају никакве подударности са Богом а опет због чијих недостатака се не тражи лични изговор да би се скренуло са – КА путање (ка Богу). Тиме што се сви показујемо све горим, не служи за огорчење бића већ за ослобођење јер је једино Бог праведан. Парадоксално, туђи греси нас обезгрешују познањем да смо сви исти и немоћни за врлине, а Бог укида деобе у нама због других.
• Богословље ћемо само додатно прљати што више га будемо козметички украшавали, синтетички доживљавали и пластично га презентовали. Да би оно постало апостолским телом потребна је душа рибара. Познање своје ништине а не своје академске таштине је оно што мами Духа Светог да кроз нас нешто ново открије.
• Не значи свака нервоза епиклезу меланхолије. Нерви се некад буне да укажу на недостатак. Алармирају да нешто није у реду. Наравно, то може бити само медицински синдром премда је здравље душе на месту, а некада само тело испашта наличије бића. Некада нерви подсећају на смрт и одвезивање од хедноизма овог света. Побуна нерава може бити и бунт слободе, онога што је од Бога остало од човеку ако се човек удаљио од Бога. Некада нерви нападају домаћина, не само зато што је човек исконски подвојено биће, него да би се кроз трпљење сопствене природе човек показао независним од воље своје природе која нервима напада домаћина природе. Нерви никада не мирују али ипак од свирача зависи и каквоћа жица. Ако жица пукне може да се увије око врата свирача или да му избије око којим гледа оно што светлост обасјава. Нерви могу да говоре. Могу да утеше ако се изнурују радом и могу да живог сахране ако се не мотивишу никаквим стварањем. Сваки нерв је као мало огледало који универзално одсијава наша лица али и лица оних око нас. Некада су та огледала сломљена. Некада су нерви као тињајући жар који мучи врелином а да пламеном не постаје, а када се појави Дух Свети, Његово дување успоставља пламен где нерви више не потиру већ чине да у њима гориш али не сагореваш.
• Атеизам је апофатичка теологија.
• И најскептичнији рацио бива прогутан благодатним осетом – ако постоји најмања пријемчивост.
• За сроднике треба бити јуродив а за странце здравоодносан. Први толико добро познају нашу личност да им постајемо камен спотицања за божанску стварност када треба да је сведочимо. Тако нас они заправо и не познају. Близином треба себе учинити загонетком а странцима се више отварати јер тамо нема предрасуда. А када се сродници отуђе а странци сувише осиле отварањем – заменити улоге.
• Свако од нас тражи иницијатора у животу. Чак и егоцентрици траже надахнуће или утеху у рукама иницијатора. Толико су они мало слободни или сувише поносни да узму иницијативу први. Први узима иницијативу само онај ко је слободан и ко уме да воли. Други, мање слободни и мање љубећи, само дозвољавају пасивно догађање радње на њима самима, а некада се ни тај ехо не догоди. Иницијатор је неко ко уме говорити, живети и делати на најсмисленији начин. Није свака смисленост од Бога али то не значи да не може бити повезана индиректно Њим Самим. Битно је да смисленост буде без узалудног спомињања имена Божијег. Бог не може као савршенији преузети иницијативу над нама све док ми не иницирамо своју слободну сагласност. Страх од људи и од Бога – у смислу ступања у однос – не може ослободити креативност иницијативи у човеку. Иницијатива није у сујетном руковођењу атмосфером једног гета, него у ненаметљивом позиву свих на спасење под једним пријатељством Цркве.
• Лично, искуствено и свакодневно назидавање у Христовој Стварности ослобађа постојање од сувишних недостатака које онемогућавају толеранцију, дијалог и смисленост у заједници са другима. Чим поступамо исправно и добро се осећамо у себи, тада су и други око нас као од злата, а чим не поступамо исправно и добро се не осећамо у себи, тада су и други око нас као од блата. Тамо запажамо вредност а овде је укидамо. Но, и једно и друго бива под намером одлучности – слободне воље. Ако други има дела обликована блатом, то не значи да ми треба да изгубимо очи боје злата. И обрнуто: ако други има дела обликована златом, то не значи да ми треба да задржимо на себи очи боје блата.
• Не треба да се пореде два квалитета међу собом да се не би угрозила важност ни једног ни другог.
• Без обзира колико је Бог литургијски иманентан, и када се открива и када се даје човеку, сједињен са њиме, као да увек премда опитован и даље ћути и остаје сакривен.
• Ко нема контролу над собом – све око њега игра се са њиме.
• Посесивно пријатељство је горе од свађања у браку.

Advertisements