Archive for август, 2014


Ништа горе од искључивости у име добрих намера, од мизантропа одевеног у лаж-хумор и сарказам, од човека толико патолошки самопоузданог да не осећа колико једна реч или реченица може некоме да уништи биће.

Дода ли се на мускулатуру таквог злогенија заговорништво исконских познавања хришћанских вредности које ти пљује у лице, јер његова или њена психоза само у ништењу другог тако идентификује љубав, увиђаш како ти у крвоток против твоје воље улази отров, тмина, да ако поклекнеш постајеш пројавност тог истог наказног – не видећи себе, не видећи другог.

Од када су то људи заборавили на манире? Од када су то постали карикатуре? Од када то не сумњају у своје ставове? Од када је то монолог постао дијалог? Од када вређање начин да укажеш другом на грешку? Задах фанатика заудара на сваком кораку у свим сегментима битисања….

Advertisements

Иницијатива која долази из дубине мога бића јесте жеља да сви дођемо у адекватно (благодатно) познање истине – зато сам ово поделио са свима, бригом да ли нисмо негде застранили, те да сопственим упитом и друге побудим на исту упитаност као егзистенцијалан акт.
Могуће је, притом, да изнете ствари неко не доводи у везу са животом и Животом али то зависи од индивидуалне (личносне) пријемчивости за Божији Живот.

Неки се питају шта је то што човека изнова тера да бира творевину уместо Творца и љубави? Рекао бих, непостојаност наше природе чији је узрочник слободан избор за добро или зло (не само морал већ живот са или без Литургијског Христа и Тројице), као и смрт која стално прати и сенчи нашу биолошку природу без обзира што наша еклисиолошка ипостас налази Утешитеља.

Дакле, не мора нужно неко да буде етикетиран као (не)свесни побуњеник против Цркве (иако пракса показује да по инерцији то углавном бива од псеудо-хришћана), већ може да буде било која личност која се егзистенцијално определила за Живот Будућег Века сада и овде а да сопствени напори не буду довољни… Са друге стране, то није песимистичка перспектива, већ позитивна јер познањем наше слабости умножавамо благодат – чак и ако изнова грешимо – чиме се и открива тај богослужбени динамизам Цркве да изнова призива људе, далеко од стопостотне ушушканости у благодат као ванцрквени егоцентрични посед где машта уображава созерцање. И због те слабости, долазимо у опуштену атмосферу благодатне слободе, где не морамо бити „егоцентрично напети  због страха да не сагрешимо“ (Х. Јанарас), јер нас Бог прихвата какви јесмо из Његове перспективе какви ћемо тек да будемо.

Цена

Спасиће се само они који то хоће по слободи своје срдачне пријемчивости. И св. Максим говори о спасењу свих али по слободи.
Што се тиче Литургијског спасења, Бог Отац нас види и познаје у Телу Сина, али мислим да проблематика ове теме лежи у томе што уводимо границе Цркви – о чему сам већ давно писао на неким темама.
Заборављамо да се Литургија савршава за цео свет, што ће рећи, да полажемо молитвену и есхатолошку наду да ће Бог спасити све иако стрепимо (а не злурадујемо) да ће се неко (а можда и ми без обзира на Црквену припадност – прича о фарисеју и царинику се збила у храму) наћи изван Царства.
На овај начин видим решење проблема у овој теми, иако интуитивно видим „боље станове у Царству“ за оне који не знаше ништа јер су више пострадали у свом незнању.
Неки се питају: зашто се трудимо ако ће нам свима бити награда иста. Разлити дарови почињу овде и сада и протежу се тамо и онде. Ми већ сада опитујемо награду свог избора и труда. Ако то не видимо као награду већ као завист према спасењу другог, онда још нисмо разумели дар у којем Литургијски учествујемо. Онда је дакле завист брата према спасеном блудном сину већ сада жива и открива нас какви јесмо као личности. То је оно Јеванђељско када се надничари свађају са Христом зашто им свима даје исту плату, а Богочовек им одговара да су се тако погодили у цени – не јер Бог хоће трговачке односе него јер је таква свест постојала код онога ко негодује.

Однос према Богу је, из хришћанског угла, једно свеобухватно искуство Цркве, које пре своје благодатне кулминације у Евхаристији, настаје као плод става појединца. Одатле се можемо осврнути и на однос других религија и рећи да такав однос према Богу може бити и индивидуалан, али не нужно у оном негативном контексту отуђења од других већ као производ личне слободе, тиме и опредељености у ког Бога ће неко да верује. Мишљења сам да је хришћански, Троипостасни Бог, аутентични Бог јер до Њега не долазимо само вером, надом и љубављу већ скоком у исте кроз благодат као дар Духа Светога.

Дакле, могао бих да оспорим Библију, Цркву, чак и Бога, али искуство благодати у психо-физичком телу личности показује истинитим оно новозаветно да кроз Духа познајемо Сина као Бога. То пак не значи да друге религије немају благодат – границе Цркве не можемо одредити – али је мислим проблем у томе што друге религије не знају за благодат као такву и јер не знају за самог Бога као Тројицу, што опет показује снисхођење Божије према њима – другим речима, тиме што неко не зна да је Бог Тројица то није мерило да се неће спасити. Бог постоји независно од тога да ли ми у Њега верујемо или не, да ли желимо заједницу са Њим или не, да ли Га идентификујемо као Бога Тројицу или не…

Примат љубави Божије је оно што нас магнетно привлачи према хришћанском Богу јер је Његова љубав безусловна, али и како каже апостол, јер нас је заволео први, односно, заволео још пре него што смо настали…

Апостоли Петар и Павле. Појаве које су утиснуле жиг ширењу хришћанске вере широм васељене. Првенци који постављају прве обрасце вероживљења. Узори који од себе не стварају идола. У њима се укршта Петрова рибарска безазленост и Павлова философска замишљеност. Петар постаје симболом простодушних а Павле симболом многоучених. Један беше рибар а други фарисеј. Један је више волео да ради а други више да учи. Један одмах прихвата Христа, други Га прво гони. У једном трену им се те улоге чак радикално преокрећу.

У личностима апостола Петра и Павла свако од нас може да нађе одређени упит или логос ствари који пак може да изазове лавину боготражења и богопроналажења у нашим битисањима. Лако је поистоветити се са модусом њихове страдалне теологије и дубиозног вероисповедања у речима и делима, али је тешко родити „новог човека“ у себи који не би представљао својеврсни онтолошки плагијат апостола (у стилу глумеће побожности) него би изражавао живоватрено кретање и доксолошко созерцање Самог Суштог Који се у човеку уподобљава чинећи да се Њим Самим човек усличњава Њему Самом. Заправо, није тешко правити ни теолошке компилације и синтезе њихових умотворина у нутринама субјекта, тешко је, дакле, стећи Духа Светога, Који за Христа сведочи, и за Којим су сами апостоли ишли, изливајући Духа из сопства на друге колико је Дух пожелео и колико су други били пријемчиви да приме. То је суштина њихове мисионарске делатности: увођење у тајну светости и предавање светости другом. Уопште у фокусу њиховог живоделања нису била чуда. Чуда су била само (мета)логична последица тамо где ТриЛичносна светост жубори Својом богопројавношћу. Нити су сами апостоли у фокусу већ Онај Који даје сваку силу васкрсења преко њих самих. Њихова човечност, пред-апостолска крхкост, само треба да нас охрабри колико нисмо ни у шта другачијој (ни бољој, ни горој) позиционираности бића. Да Бог не гледа ко је ко. Да Богу нису ближи апостоли од других (не)јерархијски оријентисаних људи. Јер и Јуда беше апостол па отпаде; Петар беше апостол па се трипут Христа одрече; Павле прво беше гонитељ хришћана, итд. Али, видимо и да старозаветни великани дугостечене праведности након много година лако отпадају: Мојсије, Саул, Давид, Соломон, итд. Да нема, дакле, чина који покрива недостатке, и да нема светих без греха, и да се наша духовност не огледа кроз неко пуко стажирање, и да се Дух може увек изгубити. Јер се Он не може фиксирати као загарантовани капитал ако смо у раскораку (исконском дуализму великог Павла тако снажно описаног у посланици Римљанима) са Оним Кога Литургијски искуствујемо а (не)делима Га другачије сведочимо од окушаног.

Кроз животе Петра и Павла ми стално пролазимо. Било да се дотичемо њихових живота пре ступања на апостолски положај и мисију, било након тога. Попут Петра много је обичних и непостојаних пре али и брзопоправљивих и богопосвећених после. Попут Павла много је учених и кивних пре али и богопреображених и богоопредељених после. Колебљивост Петрова и агресивност Павлова пре. Покајање Петрово и преображај Павлов после. Као да стално, сваким даном и дахом, осцилирамо између ових апостола у нашим малим животима. Крећемо се, нажалост, из крајности у крајност док не пронађемо праву меру Духа Који ће нивелисати златну средину Царства у нашем месу. У њиховим животима покушавамо да лоцирамо свој христоцентричан живот. Да помиримо петровску безазленост и павловску ученост из димензије конфликта који се храни деобом на „обичне и необичне“ или „нечисте и чисте“ у димензију есхатона који храни Небеским (нествореним) смирењем. Без театралног и без екстремистичког побожњаштва, надасве без побожњачке ксенофобичности. Без претензија на апостолски монопол или да смо налик њима, јер не можемо својатати њихово искуство. Јер се Бог не даје поседовати само за себе. Тек у односу и искуству другог ми се отварамо за Догађај Сусрета, за Загрљај Новога. И тек тада, можда само бар наслутимо апостолске мотиве и профиле, можда само на блиц завиримо иза њихових очију и дођемо у спознају са којом љубећом и светом ватром су ревновали. Надасве, сразмерно колико се ми уподобљавамо Богу остварјући Њиме присуство Њега Самога у нама, толико јаче (истанчаније) спознајемо Ко је Тај Бог којег су апостоли на исти начин налик нама носили као аутентични богоносци, и да разлике у тој богоодносности између нас и апостола нема јер се искуство освећујућих личних енергија Божијих свима безусловно и бесплатно даје. Најпре нам апостоли тиме говоре да се не усличњавамо њима него да за Христом налик њима ходамо. Тако долазимо до тога да нашу веру не одређује апостолат којег више нема него исти Дух који је како некад тако и сад делатно присутан и да временске дистанце, са такве тачке гледишта Вечности, не постоји.

Нека нас свети апостоли посвете у тајну побожности где душа не презире тело, и нека нас подсете да завист не треба да живи унутар Цркве, и нека нас надахну да је окренутост свету као главни аспект њихове мисије, а не устрашени ескапизам од света, суштина вере а не херметичка учауреност унутар Цркве, и нека учине да не заборавимо да по Васкрсењу „нико неће никог претећи“, а надасве да нас науче шта то значи „био сам свима све“ и „да већи служи мањему“. Јер је очигледно да те поуке апостола и након толико векова нисмо довољно освестили, нити смо њих у своје животе довољно пустили да кроз нас данас нешто ново кажу…

Жене не могу да буду свештеници јер се овим питањем црква никада није довољно ни бавила.

Моје мишљење је да је проблем чисто сексистичке природе. Страх од својих нагонских страсти рефлектује једну овакву дискриминацију жене а оправдава се позиција њене службе са улогом мајке а то нису исте службе јер се биолошка и еклисиолошка личност радикално разликују (Учитељу, дошли су ти мајка и браћа, а Он рече: мајка и браћа моја су они који врше вољу Оцу Мога!)

Шмеман то примећује и у свом дневнику, а код њега, а видимо и владика Сава Јањић, једину аргументацију изводе из полности Богочовека. По мени је то климав терен. Што се мене тиче, могао је Богочовек да дође и у телу жене, то не би умањило Његову мисију и божанско надполно порекло. Али, ми волимо да жена буде ниже биће, то је проблем.

Укратко, на делу имамо аутентични еклисиолошки шовинизам који још дуго неће оздравити.

На крају крајева, када би жене биле епископи а не само клирици, шипак би нам владике водиле овакву диктатуру поред владичице са оклагијом.

—————————————

Видети још:

Ђаконисе у канону XV халкидонског сабора