Бог од почетка није дао пуноћу. Само тако можемо разумети отпадију Адама и Сатане јер, логично, ако је Бог савршен – шта је могло то да им недостаје да би пожелели нешто друго? Очито је у њима, као уосталом и данас у нама, проблем незахвалности. Само из незахвалности долази и проблем непријемчивости. Бог ће у есхатону излити пуноћу о чијим димензијама нико не слути јер долази нешто радикално ново, радикално НЕМИСЛИВО. Питање је само ко ће остати равнодушан, како сад и овде, тако и тамо и онде. Јер ако у есхатону отпадија опет буде могућа све ће се опет вртети у круг.

Шта, дакле, не можемо отпасти у есхатону јер немамо слободе? Не, него ако и пре пада слобода није била подељена избором на „да“ и „не“, него је избор дошао падом, тим више избора неће бити у Царству у којем је све вечна афирмација „за“ и „са“, односно, само „да“. Ко у себи стално буде неговао „не“ како ће пак одрицањем наћи тамо себи „да“? Јер ако тим „не“ сад и овде трпи толико сударања са људима, шта ће бити тек у односу са Богом тамо и онде?

Дакле, слобода остаје али пред Лепотом која ће се указати нико ко у себи негује „да“ неће пожелети отпадију на „не“. Зато нема кружења. Јер ће Бог открити нешто Ново што од почетка стварања није.

Advertisements