Неке бестидности су очигледно још увек актуелне. Немали број пута ако не ми онда неко други је био у ситуацији да се изјада пред неким у коме тражи ослонац, у кога има поверења, од кога тражи неку помоћ или разумевање. А онда се догоди нешто неочекивано: нема одјека. Други не проговара. Односно, проговара језиком нељубљења: „Нико није дужан да ти помогне!“.

Наравно, неко ће рећи да многе ствари и околности сами креирамо и да смо сами одговорни за оно што чинимо, да не може други уместо нас да реши неки проблем. То стоји. Али рука другоме и не подразумева супституцију, већ помоћ да се неке бреме доведе ка циљу ако је бреме тешко. Дошли смо у једну позиционираност бића да ћемо радије очајавати или се надимати неголи да од другог заиштемо помоћ, а и други да очајавају или се надимају пре неголи нам изађу у сусрет. Наравно, односи не треба да се исцрпљују интересном сфером, треба да врхуне у безусловном неискању било чега, али ако је други притиснут, онеспособљен за сусрет лица баш због неког бремена, како неко може бити толико равнодушан са речима: „Нико није дужан да ти помогне!“.

Ако идемо логиком Достојевског „да смо сви криви за све“, онда смо и одговорни за тог другог. Па не мора неко да нам црта ако човек лежи на путу да му помогнемо, или ако нема снаге да стоји да му помогнемо да седне, или ако неко нема шта да једе да му одвојимо макар четвртину хлеба. Зар смо уопште дошли до тога да било шта од другога тражимо а да он, она, не осећа нашу агонију, да морамо да се понизимо поред већ пониженог стадијума у којем битишемо? Зар је толико тешко сам се сетити и узети иницијативу мотивом односа самог, мотивом човекољубља које не тражи само своје, да је само он збринут.

Нажалост, други је данас постао препрека за сусрет, неко ко ровари по буџету постојања, у страху да за равнодушног неће бити довољно. Делити са неким било шта лично постала је привилегија појединаца коме није стало до отуђења. Има негде и у Јеванђељу, када Христос кори свештенике и фарисеје, колико је велика њихова индиферентност била да су се изговарали за испомоћ другима говорећи да је служба њихова све чиме би моли помоћи а не дело милости или дело новца или дело односа.

„Сит гладном не верује“ још увек је на снази, нарочито ако је у питању она ситост која је засићена сваког хуманог односа а заљубљења у мегаломанију самоостварења по модусу да свако треба само себе да гледа. И иза те позиције ситости могу стајати разни, од свештеника преко политичара до најсродније фамилије.

Advertisements