Вечерас планирам да урадим нешто нетипично. Да изађем из властите мегаломаније. Да одам почаст мојој жени. Колико год патетично и претенциозно звучало. Папучарски или излизано. Вечерас смо дуго причали. Као и обично увек би полазила од другог, никад од себе. Увек је имала ту особину да себе позиционира као секундарног. Веран слушалац, строг критичар. Дивим се њеном неекспонирању, негубљењу у трице и кучине. Оданости да све сагледа увек другим клинчом созерцања. Макар се и сукобили негде између два колосека. Или посвађали око задњег гутљаја коме ће припасти. У својој мегаломанији превидео сам њене утицаје. Колико ме човеком чини. Чак и када стварам, мислећи заблудно да све припада мени.Брига њу за растрзавања које Царство одељују. Још више за оне који однос потцењују. Било да то датира од фамилије или пријатеља које на одсечене прсте можеш избројати. Човече, па она има мене, децу, за овог лудака од себичњака се определила. И не ропће као други. А имала би за шта судове просути. И где год се креће, као чигра је. Може са свима, не мери. Не истиче дијапазон Хајдегерове философије или познавање максимовског – дионисијевског корпуса. Не надима се познавањем страних језика и светске књижевности. Не одбацује никог, али има свој став. Може бити и погрешан али не умањује љубав. А ја сам се много пута о њену љубав саплео мислећи да је имам више. Само нисам требао то да одмеравам. Иста је и са клошарем и са академиком. Насмејана, не тражи своје. И мало ко зна колико је пута усрећила ово страшило од многоглавољивог. И колико утицала на зачетке неких многоумствености. Можда се једном и раздвојимо али ни тад не бих смео рећи да она није велики човек. Кад погледам нашу децу, којој се једнако дајемо, несумњиво је колико је њен печат безуслован, искрен, колико и та сама деца у њеном лику препознају искон некомпромитоване радости којој се одазивају. И колико она не тражи своје. Колико бира да сахрани врлине само да се никоме не наметне. Колико је велика самим тим што се одриче зарад другог а да то ни за милиграм мимике не показује, нити кога о томе оптерећује. Уздахе другима не показује. Живи само за однос спрам другог. Ко год други био. А ја сам то много пута самоумишљењем заборавио. Јер је ту због мене. И када је погледам такву, пожртвовану, све ми се моје малим чини, и колико моје „волим те“ мало вреди. Али, ипак, волим те јер је то све што имам баш због онога каквим ме чиниш.

Advertisements