Израз „икона“ указује на блискост између Бога и човека. Човек као огледало одражава Божије Биће сопственим постојањем. Он је створен по лику Божијем (Пост. 1, 26) ради уподобљавања, односно, ради усличњавања Његовом Савршенству. Савремена теолошка мисао ће то протумачити као да је човек намерно створен несавршен и накалемити се на светоотачки етос да је човек позван да постане бог по благодати.

Тако икона означава дато стање ствари а подобије оно стање које човек тек треба да оствари. Можемо рећи да нас икона доводи до човека а подобије до богочовека – овамо до лика, а тамо до боголикости. Од антропологије до тријадологије. Од психологије до пневматологије. Од биологије до еклисиологије. Зато бити човеком није нешто окончано јер је човек намењен за обожење – за узвишенију стварност у којој се човек рађа тако што он сам постаје светитељ. Крштење[1] је само полазна основа те задатости, и као таква она сама представља први дар Духа Светога али не и циљ сам по себи.

Прародитељским грехом човек је задржао икону али је изгубио подобије. Грех је био и остао до данас у губитку персонално-дијалошке усмерености ка Богу и Животу а не у губитку врлинског идентитета на теразијама супер-морала. Зато ће због овог другог западна мисао форсирати погрешну теологију о увређеном Богу који се свети на сваки прекршај законске сфере.

Губитак подобија јесте губитак Бога и свођење само на икону – а тако се лик (личност, ипостас) не остварује. Кроз Христа човек задобија своје благодатно подобије. Икона је датост а подобије задатост – тамо пасивно затицање већ постојеће реалности са свим ланчаним последицама смртне природе, а овамо подвиг слободне воље да човек крволиптањем сопства оствари синергију са Духом Светим Који има задатак да у сваком човеку оствари Сина.

Човек се креће између лика и подобија. Он стално осцилира непостојаношћу своје природе и слободе. Чак и када је опредељен за Бога – он пада. Јер у њему још увек делује други закон који се противи закону Божијем (Рим. 7, 23), како ће лепо рећи апостол Павле. Свагда је распет између грешника какав јесте без Литургијског Христа и савршенога каквим га Христос преображава у новој твари Црквеног спектра.

Тиме што се човек труди да постане бољи (етичко-благодатни императив), то не значи да задобија онај дар који су прародитељи изгубили, него да их чак превазилази јер узраста тамо где они нису ни крочили – примајући евхаристијско усличњавање Господње чак и у свом крвотоку и сазнавајући есхатолошке стварности које дотад нису биле познате, односно, намењене пре времена.

Благодат преко лика црта подобије, почев од Свете Тајне Крштења, преко Литургије до Другог доласка Христовог. Обзиром да је човек створен по лику Божијем, јасно је да ако се тај лик не усавршава и не усличњава архетипу (Оригиналу) да човек губећи динамизам кретања у вери уништава слику која му је дата. А усавршавање нема краја, нити стажа, јер онога трена када оно стане – почиње усавршавање у неусавршавању.

 ——————————————————————————————————————————————-

[1] Крштење је, говорећи савременим терминима, “лична карта” на основу које те Бог идентификује као “грађанина” Царства Небеског. То не значи да нема места и спасења за све оне који нису крштени у Промислу Божијем. Међутим, није све живо што живи. Постојање изван заједнице са Богом има пролазан карактер, а без Крштења, питање је да ли такав човек постоји за Бога. Обзиром да је Бог свудаприсутан а границе Цркве не могу да се одреде (Литургија се служи за цео свет), нема места под сунцем које Бог не одржава Својим енергијама. Ипак, Крштење је први дар Духа Светога, мала Педесетница, мали ореол, пуноћа новоодносног  имена пред Богом, које се не може реализовати изван Литургије. Потребно је да у богослужбеном двокораку прате једно друго. Крштење без Литургије је налик добијеној премији коју ниси ни у једној банци уновчио, а нешто слично је и овде јер добијени дар се не може умножити изван Литургије – било да говоримо о харизмама, било да  говоримо о самом дару новог идентитета.

Advertisements