Нема већег ужаса
Од хорора сваке нетрудбености
Како би само неподношљиво било
Када би све било у поседу без ревности
Брзо би болест овладала духом
Огорчена на све што је испробано
Јер не би више имала разлог постојања
Због којег би имала радост и кретање
Него би навикнута да поседује
Запосела оно последње што јој није дато
А то је смрт у којој нема ничег сталног
што би имало прогресивне садржаје
Осим вечне празнине саме себе
Над амбисом проклетства вечних пасивности.

Advertisements