Спасиће се само они који то хоће по слободи своје срдачне пријемчивости. И св. Максим говори о спасењу свих али по слободи.
Што се тиче Литургијског спасења, Бог Отац нас види и познаје у Телу Сина, али мислим да проблематика ове теме лежи у томе што уводимо границе Цркви – о чему сам већ давно писао на неким темама.
Заборављамо да се Литургија савршава за цео свет, што ће рећи, да полажемо молитвену и есхатолошку наду да ће Бог спасити све иако стрепимо (а не злурадујемо) да ће се неко (а можда и ми без обзира на Црквену припадност – прича о фарисеју и царинику се збила у храму) наћи изван Царства.
На овај начин видим решење проблема у овој теми, иако интуитивно видим „боље станове у Царству“ за оне који не знаше ништа јер су више пострадали у свом незнању.
Неки се питају: зашто се трудимо ако ће нам свима бити награда иста. Разлити дарови почињу овде и сада и протежу се тамо и онде. Ми већ сада опитујемо награду свог избора и труда. Ако то не видимо као награду већ као завист према спасењу другог, онда још нисмо разумели дар у којем Литургијски учествујемо. Онда је дакле завист брата према спасеном блудном сину већ сада жива и открива нас какви јесмо као личности. То је оно Јеванђељско када се надничари свађају са Христом зашто им свима даје исту плату, а Богочовек им одговара да су се тако погодили у цени – не јер Бог хоће трговачке односе него јер је таква свест постојала код онога ко негодује.

Advertisements