Однос према Богу је, из хришћанског угла, једно свеобухватно искуство Цркве, које пре своје благодатне кулминације у Евхаристији, настаје као плод става појединца. Одатле се можемо осврнути и на однос других религија и рећи да такав однос према Богу може бити и индивидуалан, али не нужно у оном негативном контексту отуђења од других већ као производ личне слободе, тиме и опредељености у ког Бога ће неко да верује. Мишљења сам да је хришћански, Троипостасни Бог, аутентични Бог јер до Њега не долазимо само вером, надом и љубављу већ скоком у исте кроз благодат као дар Духа Светога.

Дакле, могао бих да оспорим Библију, Цркву, чак и Бога, али искуство благодати у психо-физичком телу личности показује истинитим оно новозаветно да кроз Духа познајемо Сина као Бога. То пак не значи да друге религије немају благодат – границе Цркве не можемо одредити – али је мислим проблем у томе што друге религије не знају за благодат као такву и јер не знају за самог Бога као Тројицу, што опет показује снисхођење Божије према њима – другим речима, тиме што неко не зна да је Бог Тројица то није мерило да се неће спасити. Бог постоји независно од тога да ли ми у Њега верујемо или не, да ли желимо заједницу са Њим или не, да ли Га идентификујемо као Бога Тројицу или не…

Примат љубави Божије је оно што нас магнетно привлачи према хришћанском Богу јер је Његова љубав безусловна, али и како каже апостол, јер нас је заволео први, односно, заволео још пре него што смо настали…

Advertisements