Апостоли Петар и Павле. Појаве које су утиснуле жиг ширењу хришћанске вере широм васељене. Првенци који постављају прве обрасце вероживљења. Узори који од себе не стварају идола. У њима се укршта Петрова рибарска безазленост и Павлова философска замишљеност. Петар постаје симболом простодушних а Павле симболом многоучених. Један беше рибар а други фарисеј. Један је више волео да ради а други више да учи. Један одмах прихвата Христа, други Га прво гони. У једном трену им се те улоге чак радикално преокрећу.

У личностима апостола Петра и Павла свако од нас може да нађе одређени упит или логос ствари који пак може да изазове лавину боготражења и богопроналажења у нашим битисањима. Лако је поистоветити се са модусом њихове страдалне теологије и дубиозног вероисповедања у речима и делима, али је тешко родити „новог човека“ у себи који не би представљао својеврсни онтолошки плагијат апостола (у стилу глумеће побожности) него би изражавао живоватрено кретање и доксолошко созерцање Самог Суштог Који се у човеку уподобљава чинећи да се Њим Самим човек усличњава Њему Самом. Заправо, није тешко правити ни теолошке компилације и синтезе њихових умотворина у нутринама субјекта, тешко је, дакле, стећи Духа Светога, Који за Христа сведочи, и за Којим су сами апостоли ишли, изливајући Духа из сопства на друге колико је Дух пожелео и колико су други били пријемчиви да приме. То је суштина њихове мисионарске делатности: увођење у тајну светости и предавање светости другом. Уопште у фокусу њиховог живоделања нису била чуда. Чуда су била само (мета)логична последица тамо где ТриЛичносна светост жубори Својом богопројавношћу. Нити су сами апостоли у фокусу већ Онај Који даје сваку силу васкрсења преко њих самих. Њихова човечност, пред-апостолска крхкост, само треба да нас охрабри колико нисмо ни у шта другачијој (ни бољој, ни горој) позиционираности бића. Да Бог не гледа ко је ко. Да Богу нису ближи апостоли од других (не)јерархијски оријентисаних људи. Јер и Јуда беше апостол па отпаде; Петар беше апостол па се трипут Христа одрече; Павле прво беше гонитељ хришћана, итд. Али, видимо и да старозаветни великани дугостечене праведности након много година лако отпадају: Мојсије, Саул, Давид, Соломон, итд. Да нема, дакле, чина који покрива недостатке, и да нема светих без греха, и да се наша духовност не огледа кроз неко пуко стажирање, и да се Дух може увек изгубити. Јер се Он не може фиксирати као загарантовани капитал ако смо у раскораку (исконском дуализму великог Павла тако снажно описаног у посланици Римљанима) са Оним Кога Литургијски искуствујемо а (не)делима Га другачије сведочимо од окушаног.

Кроз животе Петра и Павла ми стално пролазимо. Било да се дотичемо њихових живота пре ступања на апостолски положај и мисију, било након тога. Попут Петра много је обичних и непостојаних пре али и брзопоправљивих и богопосвећених после. Попут Павла много је учених и кивних пре али и богопреображених и богоопредељених после. Колебљивост Петрова и агресивност Павлова пре. Покајање Петрово и преображај Павлов после. Као да стално, сваким даном и дахом, осцилирамо између ових апостола у нашим малим животима. Крећемо се, нажалост, из крајности у крајност док не пронађемо праву меру Духа Који ће нивелисати златну средину Царства у нашем месу. У њиховим животима покушавамо да лоцирамо свој христоцентричан живот. Да помиримо петровску безазленост и павловску ученост из димензије конфликта који се храни деобом на „обичне и необичне“ или „нечисте и чисте“ у димензију есхатона који храни Небеским (нествореним) смирењем. Без театралног и без екстремистичког побожњаштва, надасве без побожњачке ксенофобичности. Без претензија на апостолски монопол или да смо налик њима, јер не можемо својатати њихово искуство. Јер се Бог не даје поседовати само за себе. Тек у односу и искуству другог ми се отварамо за Догађај Сусрета, за Загрљај Новога. И тек тада, можда само бар наслутимо апостолске мотиве и профиле, можда само на блиц завиримо иза њихових очију и дођемо у спознају са којом љубећом и светом ватром су ревновали. Надасве, сразмерно колико се ми уподобљавамо Богу остварјући Њиме присуство Њега Самога у нама, толико јаче (истанчаније) спознајемо Ко је Тај Бог којег су апостоли на исти начин налик нама носили као аутентични богоносци, и да разлике у тој богоодносности између нас и апостола нема јер се искуство освећујућих личних енергија Божијих свима безусловно и бесплатно даје. Најпре нам апостоли тиме говоре да се не усличњавамо њима него да за Христом налик њима ходамо. Тако долазимо до тога да нашу веру не одређује апостолат којег више нема него исти Дух који је како некад тако и сад делатно присутан и да временске дистанце, са такве тачке гледишта Вечности, не постоји.

Нека нас свети апостоли посвете у тајну побожности где душа не презире тело, и нека нас подсете да завист не треба да живи унутар Цркве, и нека нас надахну да је окренутост свету као главни аспект њихове мисије, а не устрашени ескапизам од света, суштина вере а не херметичка учауреност унутар Цркве, и нека учине да не заборавимо да по Васкрсењу „нико неће никог претећи“, а надасве да нас науче шта то значи „био сам свима све“ и „да већи служи мањему“. Јер је очигледно да те поуке апостола и након толико векова нисмо довољно освестили, нити смо њих у своје животе довољно пустили да кроз нас данас нешто ново кажу…

Advertisements