Младе не можемо никако алармирати и ангажовати ако то неће. Можемо попут Христа чуда чинити а опет попут Христа стајати у збуњености нечијег неверја (као што негде у Писму стоји да Христос у неким местима није могао учинити чуда не јер није могао него јер народ није имао вере). Младима се може прићи, колико год то звучало фразеолошки, само љубављу али и личном оригиналношћу да се заинтересујете за њихове животе. Ако нема такве димензије, млади остају статични а наша прича се показује испразном.

Чак ни ауторитет се не показује несавладивом браном ако немате у себи нешто што ће и најбунтовнијем да изгледа примамљиво.

Наша, дакле, личносна пројава треба изгледати, фигуративно речено, налик неком глумцу који треба да покаже своје умеће (не говорим о релацији „кловн-публика“) на сцени. Жвакати им једне исте ствари без живота у себи, без креативног ентузијазма, као да сами немамо оно што сведочимо, тешко да ће их подићи на ноге. Било да се дотичемо вере или неких других тематика као што су просвета, заљубљеност, родитељска педагогија, криза идентитета, итд.

Advertisements