Ко сматра молитвено правило нечим изван Литургије?
Где су границе Цркве, тиме и Бога, да би лична молитва била ограничена простором и временом?
Опет, није исто молити се сам и у заједници, о томе су писали Свети Оци, чини ми се Ј. Златоусти.
Чак и пустињак када се моли не моли се изван Литургијске перспективе, зато и имамо опасност од индивидуализације личне молитве која нас затвара за другог и Сабрање.

Што се тиче припреме, неке ствари се подразумевају, али опет колико је неко заиста спреман? Није ли Литургија онај боголики простор који те припрема (освећује) за још приснију причасност светињама?
Ето, ја се не молим често али се трудим да свака моја мисао буде прожета Христом на начин молитве. То показује да у мени нема формалног приступа Богу. Или шта ћемо рећи за оне Оце који говоре да се након Причешћа не треба више молити јер је пуноћа већ примљена, чини ми се Симеон Богослов, и да је Христос већ ту. Тако је и са богослужењем, постоји да кажемо поредак узлажења које врхуни у сједињењу, након којег молитва више није потребна, иначе никада не би ни дошло до окончања службе, нити би глад  за Богом била изнова потребна.

Из такве перспективе, инсистирати на сталном практиковању молитве настаје грех, јер може доћи до ситуације да игноришемо реално присуство Бога а да се понашамо као да Он није ту само зато да бисмо наставили да се молимо. Бог би да нас погледа а ми склањамо поглед. Он би да нам се обрати а ми би да причамо сами са собом или са неким другим Богом из наше пројекције.

Ово није демант молитве, само једно указивање на проблем. Неко не жели да се моли за било шта и да оптерећује Бога за ситнице у којима сам има довољно одговорности да се изрази, а неко пак не жели да се моли да би нашао себи неко квази – покриће да може смелије да једе безакоње. А оно суштинско јесте да чак и код аскетских отаца срећемо прекор Божији када год су молитву ставили испред лица ближњег.

Advertisements