Благодат Божија не може све да „супституише“ јер је много фактора који немају апсолутно никаквог додира са онтологијом Царства Небеског. Млади већ предокушавају ту димензију у својим везама када се свађају и када се мире…

Данашња омладина страхује од брака углавном из неоснованих разлога често имагинарне природе. Они се плаше да ће да изгубе своју личност у браку уместо што у њој могу да је остваре. Такође, као да ће самим ступањем у брак да изгубе „идилу“ каква је пре тога у некој романси постојала. Зрелост измиче изговором немаштине, ових или оних ствари.

Са друге стране, други претендују на то да ће самим браком да „измене своју природу“ и да задобију квалитете које пре тога нису имали. Наравно, све се може посматрати из два (и више) угла.

Чињеница је да брак, било општински а било као Света Тајна брака није довољан сам по себи. Они који се венчавају општински мисле да су успели у својој љубави заборављајући да су Адам и Ева такође пожелели своју заједницу, љубав, изван заједнице са Богом. Опет, они који се венчавају у Цркви мисле да су „дали Богу Божије“ и да не морају више ништа да имају са Црквом и Литургијом као новим начином постојања.

Брак има своје место и сврху у историјском кретању ка Есхатону, и он би требао да буде одраз једног здравог носиоца етике и благодати – јер то није немогућа мисија. Међутим, чињеница је да свако долази на свет са слободном вољом али да и поред доброг васпитања, потомство може избарати криве путеве из неког личног конфликта. То је оно што је Достојевски писао да човечанство не зна шта ће са својом слободом изван заједнице са Богом. Са друге стране, да је брак тако идеалан како га представљају – није јер он јесте крст и без личног распећа у браку нема ни васкрсења. Мислим да је Д. Станилоје о томе добро писао, истичући чак опасност да нас неко може толико добро познати да таква огољеност наше личности може носити болне последице. Можда у том светлу треба разумети зашто се бракови неких свештеника не одржавају у својој постојаности. Али, сам брак као Света Тајна, дакле, може да буде адекватан путоказ и помоћ на путу са Христом и у Христу ка Оцу и Светоме Духу. Но, има негде у Писму где се каже да није свакоме дато да буде ожењен али и неожењен, удата али и неудата, и то је опет историјска перспектива, док есхатолошка некако остаје у сенци јер Христос говори да бракова више неће бити у Царству. Одлична ислустрација тога је када фарисеји кушају Христа о жени која је седам мужева имала и сви су поумирали, па га кушају чија ће она у Царству бити. А Он их оповргава говорећи да су људи тамо као анђели, као да хоће рећи да  неће бити ничија јер брачни савез тамо не постоји.

Дакле, брак није безвредан али није ни обавезујућ, понајмање да брачна ни безбрачна перспектива може бити мерило спасења, већ само однос са Богом.

Мислим да једнако могу патити и самци и они који јесу у браку. Самац се свађа сам са собом у глави а супружници једно са другим. У суштини, није добро ни једно а ни друго. Самац итекако може наћи свој покој у Христу тако да се ту очитава здрава педагогија самоће, мада је то „самовање“ незахвалан термин јер чим је неко са Богом тешко да више може бити сам (отуд и одгонетка бројних пустињака). Са друге стране, и супружницима је дарована та могућност јер докле год буду анализом гледали једно у друго тешко да ће то донети неки бољитак, али чим своје егзистенцијалне погледе буду онтолошки упрли ка Богу сваке односности, направиће искорак из своје парадоксалне усамљености у самом браку где се осећају управо тако јер не налазе заједнички језик.
Тријумф дијалогичности је дакле у заједници са Богом, био човек сам или не, иако у оба случаја (самовања или брака) може бити усамљен свакако ако ту заједницу превиди…

Advertisements