Обзиром да увек стрепим да од сваког свог осета не креирам култ благодати, или да од исте не умислим још један антропоморфизам, чињеница је да сам поставио мало тежу тему. Међутим, ево моје антиномије, и нисам. Укратко, одговор би био у чувеним речима: „МИР И РАДОСТ У ДУХУ СВЕТОМЕ!“. Још бих додао, мир и радост који нису од овога света и који не долазе од аутосугестије, да сада себе убеђујеш у нешто што није а волео би да јесте. Очигледно да колико год ми били нерасположени психолошки, благодат не зависи од нашег расположења – мислим на Литургију.

У суштини, пошто волим да компликујем, танке су границе да човек јасно разазна деловање нестворене енергије а да она можда не долази од уобразиље. Такође бих напоменуо да и демони опитују благодат али не као блаженство већ као муку. Док нисам направио „скок у веру“ (Кјеркегор) и сам сам једном тако нешто доживео као муку и потирање на првој Литургији. Међутим, временски гледано, постојаност у усличњавању са Христом је сукцесивно доносило благодат као опит блаженства (далеко од нирвановских утрнућа). Укратко, усуђујем се да је дефинишем као благопријатну омамљеност ума и личности, као и психо-биолошки одмор мог тела у нечему што нисам ја – то је дакле нова онтологија у Христу која ми се даје у потпуности као и сваком другом члану Цркве.

Један професор догматике је рекао да и они који не разумеју шта се догађа на Литургији, такође опитују измену своје природе. Чак и ако то неко не осећа то не значи да се то реално не дешава. Рецимо деца то не осећају али то је због неискварености њихове личности. Ми, подложнији падовима, парадоксално више осећамо превагу благодати јер нам је очишћење (али и обожење) потребније. Дакле, нестабилни да се поврате а стабилни да се утврде. Дивна Промисао!

Advertisements