Вера у Бога и не може бити аутосугестија по суштини. То што смо ми као људи, као слаба бића, склони да све и свашта психологизујемо, то не значи да је и Бог Сам склон да се према нама пасује. Истина, ти можеш себе убеђивати у ово или оно, парадоксално и сам себе у своју веру, али и то може бити фијаско.

Вера не долази од човека као дело аутосугестије (то пак не значи негирање своје воље и напора) већ од благодати Светога Духа. Дакле, не долази вера од самовере (изнутра) него долази вера од Једино Истинитог (одозго). Наравно, постоји опасност да неко уображава и тај домен својом аутосугестијом али зато и постоји то унутрашње смирење и бдење над својом личношћу, односно, стално (активно) самопреиспитивање али не кроз психологију већ кроз Цркву, учешћем у Сабрању.  Докле год постоји тај окидач нема разлога за узбуну.

Иначе, мислим да баш психологија као млада наука говори да нема ничега тако подложнијег сугестији и аутосугестији као човек. Што и јесте тачно.

Бог сугерише, никада се не намеће, нити се инсталира унутар другог без слободе онога у кога ступа Духом.

Advertisements