Meni je i dalje zanimljivo kako vecina ljudi sve posmatra kroz prizmu nemorala ili pseudo-morala, a niko da se zapita da li ima jos nesto. Zanimljivo je da vecina govori o Crkvi kao mafijaskoj organizaciji, ali time se samo generalizuje problem i zbog pojedinaca optuzuju oni – hriscani – koji u tom promasaju ne stoje. Sta je vama toliko stalo do tog morala? Mislite da on cini identitet vere kao nacina postojanja u Crkvi? Kako moze iko da govori o unutrasnjem bicu Crkve a da u istom iskustvu ne stoji? Mozes li govoriti o nekom jelu dok ga ne probas? Slazem se sa nekim optužbama donekle, ali ponavljam da takvom generalizacijom ispastaju i oni neduzni.

Identitet Crkve cini svetost. Sad, kako se neko ophodi sa njom, to je vec pitanje. A niko nije bezgresan jer niko nije bez slabosti prirode. Ako gresi jedan klirik – ne gresi neki drugi. Ako je jedan hriscanin fanatik – nije onaj drugi. Dajte malo fleksibilnije posmatranje stvari. Koja organizacija toliko bode oči? Ko cini organizaciju? Valjda hoces da kazes strukturu? A sta jeste struktura? Ili bolje reći jerarhija? Opet neka igra juridike i rezigniranosti. Kao hriscanin na to prvi imam prava. Ali ovde nije problem institucionalni domen Crkve koja je periferna stvarnost same Crkve i gde se ljudi takodje pokazuju pogresivim, nego sta JESTE bice Crkve. Treba uzeti u obzir da nema coveka koji ne gresi iako cini tu svojim prisustvom deo te Crkve. Nije ovde u pitanju neki kvazi-politicki aparat koji se bavi samo mahinacijama, i to je to. Govorim o svetosti koja je moguca cak i nemoralnom bicu. To je ono na sta se svi, pa i hriscani, sablaznjavaju. Opet ne kao da je greh povod za ponos, nego da blagodat ne gleda na slabost prirode – dimenzija pokajanja.

Ko može da uvidi neka uvidi…

Advertisements