„Од Бога не треба стварати идола, ни мисленог, ни философског, ни религиозног.“

св. Јован Дамаскин

 

Ако кренемо линијом старозаветног разматрања, видећемо да се појам идола чврсто везивао за многобоштво, или, у екстремнијим случајевима за одређене фетише којима су се приписивала божанска својства а која су се често граничила са демонослужењем. У данашње време, када разлличити трендови доминирају галопирајућом брзином прилагођавања и асимилације, таквих идола углавном више нема осим у неким просекташким али омањим групацијама на чије плиткости падају само наивни. Савремени проблем са идолизацијама се углавном тиче славних личности, или онима који се таквим представљају а чију славу нико неће, који ако не обожавају себе трпе обоготворење од својих фанова и присталица. У маничном страху од тога да ли ће задржати ту репутацију у ликовима својих фанова, славољубиве личности су спремне да погазе сваки морални кодекс како би антилогиком саблазни себи већу популарност стекли (што је невероватна антиномија), или ће се трудити да промовишу морално себе јавно онако какви заправо у нутринама сопства нису (што је дуализам на квадрат). Да не улазимо сад у проблем колико је страшно што су славољубиви људи  пре окренути угађању онима које не познају неголи онима који су им најближи.

Свакако, ни хришћани нису поштеђени од ове патологије. Идолизација свог мишљења и промовисање себе на сваком месту открива ту гангрену: лажне безгрешности, хипер-праведности, мета-моралности, наметање себе за ауторитет, итд. Оно круцијално јесте и проблем идолизације Бога. Ту антропоморфизми и личне психозе играју главну улогу. Али ово треба нагласити: од светих и од Бога се исто тако могу стварати идоли у умносрдачним пројекцијама. Фантазми регулишу читав психобиолошки модус и саобраћај постојања. Проблем лежи у неразликовању узора од идола јер није сваки узор самим тим што то неко од њега ствара аутоматски идол. Узор нити се намеће као узор, нити жели да буде одговоран за нечију асоцијацију идолопоклонства. Угледање на неког не значи клањање идолима већ уподобљавање оној реалности коју узоран собом сведочи. Не смемо да превидимо да ниједан узор не еманира сопство већ само својом слободном пријемчивошћу одражава Онога Ко му даје озарење у речима и делима. У супротном, другог ћемо неминовно прогласити за идола (макар у виду почетне симпатије која једва чека на прво разочарење) а када дође време да испитамо да ли тај неко греши можда у нечему, слепо ћемо га бранити управо јер смо му приписали божанска својства као безгрешном ауторитету (некада то иде руку под руку са патетичним ставовима о неком личном задужењу). Нажалост, такве глорификације су могуће чак и међу снажном интелектуалном елитом (без обзира да ли говоримо о црквеним или нецрквеним круговима) где појединац или више људи обоготворава одређено учење или личност некога.

Дакле, ниједан светитељ није указивао на себе него на свој однос са Христом, управо да не бисмо од светих стварали образац светости који се често граничи са идолопоклонством (што се најбоље да приметити у крснославским пропагандама и онима који Бога од крсне славе не виде).  А што се тиче Бога, можемо рећи да смо од Њега направили идола сваки пут:

  • када смо покушали да Га учинимо себи налик;
  • када покушавамо да Га искористимо против других;
  • када смо од свог бића створили фанатика притискајући сопство изговором богоделања;
  • када смо код Бога покушали да уклонимо Тајну Апофатичке недодирљивости;
  • када смо се Богу слепо клањали без испитивања Писма, без критичког става и Јаковљевог рвања за рађањем смисла;
  • када смо аутономно себи приписали Духа Светога без консултације са другим/Другим;
  • када смо Богу приписали својства која Он по природи нема;
  • када смо се више водили пројекцијама о Њему неголи Њим Самим;
  • када смо Га ненаметнутог по слободи наметали слободи другог;
  • када смо Га толико желели да смо Га претворили у чисту манифестацију страсти;
  • када смо Га радикално уклонили из интеракције са другим људима и другим нивоима реалности;
  • када смо од Његовог историјског живота нашли патетично а кукавичко поистовећење са Његовим ранама да бисмо побегли од бола тамо где су проблеми били у домену наше одговорности.
  • када смо Га фиксирали својим псеудоморалним искључивостима за немоћне.

Закључак:  Када су старца Пајсија опседали обожаваоци приписујући му као некад старцу Порфирију божанску репутацију, он би говорио да људи који мисле да је он светлост стоје у обмани јер ако и светли треба видети како он светли са даљине али када му се у потпуности приближе могли би да се увере да је он само стара конзерва на неком отпаду који одсијава светлост сунца. По том поређењу сопства са баченом конзервом дао је образац да онај ко држи себе за ништа, неће имати проблем ни са идолизацијом Бога, ни ближњег, ни сопства.

На крају крајева, не заборавимо великог Шмемана: Ако би се рекло на један парадоксалан начин, онда се може казати да се сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера.

Advertisements