Да бисмо разумели типологију неког самоубице морамо најпре да уђемо у мотиве зашто неко диже руку на себе, па тек онда на том темељу истраживати профиле и последице. Ако пођемо од тога да самоубица диже атак на себе не само из осећања нпр. безнађа већ нпр. хроничне депресије или пак наглог помрачења ума, онда ако се утврди да је у питању ментални дефект, ту не могу да важе никакве осуде од стране Цркве у излизаном маниру да је „Бог дао живот и да га само Он може узети“. Јер Бог није трговац да би узимао назад оно што је на поклон дао.

У житију светих имамо пример девојке која се убила како би сачувала своје девичанство пред неким разбојницима који су хтели да је силују. Видимо да њен акт Црква није осудила (али ни узела као образац) већ ју је ванредно уврстила у канон светих гледајући на њене мотиве па тек онда испитујући последице и профиле.

За време ратишта 90-их многи војници на првим линијама фронта су носили отров или метак око врата да би њима себи пресудили ако би их ухватила непријатељска страна. Није реч о страху од смрти већ у страху од мучења (овде не треба да идемо класичном аргументацијом како свети мученици нису посезали за самоубиством јер је сигурно да немамо сведочанства које би нам можда казала другачије јер немамо сведоке, нити увид у осећања, колебања и мотиве оних који су страдали за рану Цркву). Сад, да ли је овај војнички страх и прибегавање самоубиству морално допустиво? Није. Али није ни мучење. Зато треба разумети како ментално урачунљиве тако и неурачунљиве самоубице јер немоћ другог најпре треба разумети, чак и по такав одабир, а не и онако оне ван живота додатно лишавати животног достојанства постхумно. Дакле, не ради се о благослову нестајања него о стицању унутрашњег увиђања другог. Уосталом, нико од нас не зна да ли их Бог неће прве загрлити. Можда је продукт нечијег суицида била и наша индиферетност да том неком изађемо у сусрет на било који начин (нпр. само са једним „Добар дан!“).

Зато клир греши што забрањује опело самоубицама (без обзира на педагошку поруку осталима да тим путем самоуништења не иду), нарочито ако су у питању ментално неспособне личности. Јер каква морална и духовна поука и закон може да важи за оно биће које за те критеријуме нема адекватан здравоумни апарат којим би их препознавао и разликовао? Ментално болестан човек нема увид шта је добро а шта зло, код њега/ње је све то можда на истој таласној дужини. Оно што је интригантније код помахниталих је да њихово лудило не долази нужно из неке патологичности која је задесила природу по рођењу или накнадно, већ управо из превише рационалности (да не улазимо сад у проблем да сви ми мање-више носимо неке дефекте). Неке лудаке које сам слушао нису рекли ништа бесмислено, али опет не дижу сви лудаци руку на себе или друге, неки су само безазлени у тој самодезоријентисаности. Други пак, они сензибилнији, ако не пронађу други извор самоосмишљавања, управо због одсуства смисла живота дижу руку на себе. Толико је концепт смислености битан императив и заиста може бити буквално питање живота и смрти. Уосталом, ту зону глади за смислом, хришћани најбоље познају идентификујући се у Слову Очевом.

На крају крајева, Црква би требала да се некада уздржи од неких ставова (колико год претендовала на апсолутизам догматике) јер ипак финални суд припада Богу. Изрећи или исцрпети сваки став и по сваку цену у име Божије није ништа друго до одрицање апофатичког живота унутар Тројице. Без обзира што се Сам Живот Тројице унутар Цркве изражава. А ако ћемо да задржимо проблем провокативним, мада ће то неком деловати бласфемично, можемо рећи да је Сам Христос  – „желећи да једе ту Пасху веома“ –  Сам свесно ишао у смрт а што би се могло окарактерисати као самоубиство, иако, наравно, мотиви нису људски већ богољудски, и не по узроку слабости (као нпр. малодушност, психотичка лабилност) већ по узроку кенотичке силе гледајући на ону есхатолошку стварност која смрт превазилази.

Advertisements