Медији бомбардују труп живота. Кидају нити бића складиштењем малокорисних података. Данас се знање, нажалост, више не мери тиме колико мисаоно проничеш у суштине ствари већ колико архивираш у себи непотребне и беживотне информације које само личе на живот и дају привид знања. Нема животних упитаности већ само галопирање за техничким перипетијама између интрига и помодарства или квази-благодатног постмодернизма. Са друге стране, они који пуштају жиле у нестворену земљу помало кокетирају са фантазмима пролазности или изигравају мистичне особењаке, или пак траже неки радикалан захват у конкретним проблемима не обраћајући тиме пажњу на крхкост личних драматика. Са треће стране, имамо Бога који је укључен у ток историје али који се не поистовећује са свим формама историје,  због чега је неретко и одсутан јер не иде никада тамо где би се „да буде воља Његова“ интерпретирало као наметање.

Узрастајући у Његовом апофатичком ћутању које истовремено постаје и твоје ћутање, распознајеш шта је не само садржај туђих гласноговорења већ и мотив који се на први поглед може учинити банално и провокативно наиван. Увиђајући туђу бестидност одсуства од Живота, Његовим ћутањем у сопству меса, не желиш било коме да доказујеш колико је неко на кривом путу. Јер то нису ни Божији манири. И највише се чуваш односа у којима си брзо похваљен, јер добро знаш колико мало вредиш и да ће још брже кренути покуде на тебе када год се укаже шанса за унапређење односности. Као да је још увек проклето оно „да близина раздваја“.

Похвално је што је човек информатичко биће, које показује пријемчивост, али је много узвишеније ако осим пасивног гурманлука за обедовањем разних сазнајних могућности и датости, показује већи искорак ка комуникативном аранжирању сопства и сопства другог. Сигурно је да постоји мудрост која се рађа у нутринама субјекта независно од унутрашњег архивирања споља-запажених информација. Човек мора да изабере смисао усред робовласничких псеудо-смислености између куће и посла, и да покуша да дисхармонији постојања онога што и јесте и није у његовој власти подари неки хармоничнији тон, благодатну сенку, налик дуги усред сивила кише…

Advertisements