Ко зна докле би моја агонија трајала

Пријатељу мој опуштајући

Да ти ниси умешао своје мисли

Док мишљах да сам неко

Бог је мигољио из прстију као слуз

А када уђох у сферу нетрулежну

Умислих да нема даље

А ти си видео мој пад и дао ми руку

Бојећи се да не прођем као други неко

И када се уздигох, спотакох се

Мислећи да нога  припада мени

А онда су разговори са тобом

-та срцепарајућа теолошка упаљивања-

Отворили уму умове да појми

Да је Онај Који Јесте Тај што чини

Да међу нама живи без услова лук

Чија стрела се у логос окида

У љубећим созерцањима туђих снопова

Који не припадају ни теби, ни мени.

Advertisements