Тишина остаје да краде дахове
а ја не мислим очима,
обарам покушаје
да се за необлик издајем,
и ти си ту
али као да ниси,
не желим да те слушам
одбијам немисли
које се догађајима о гребен
преосталог мене ударају,
све је фраза и отицање другог
у неповрат
у ништа,
јер су све приче испричане
али и даље недостаје главни укус –
топлота
која се невидљивим кордоном
пробија до нечег новог
згужваног слободом –
неумазан прљавим словима –
загрљај…

Бежим од размишљања

давим коментаре у себи

да другом тим самостезањем дам првенство

али, и даље:

Тишина остаје да краде дахове.

Advertisements