У неумереној конзумацији Божије евхаристијске љубави лежи тајна себедавања. Јер шта можеш другима дати а да ниси примио? Другима се ускраћује само оно што немаш: љубав, доброта, реч, итд. Јер да имаш зашто би за себе чувао? Чим немаш или не даш оно што тврдиш да имаш, онда значи да и  не можеш ускратити оно што ни не поседујеш, колико год твој посед само наликовао на врлине. Бог има али не ускраћује јер „не гледа ко је ко“, само се не намеће тамо где други Њему ускраћују оно што немају: вера, реч, поверење, љубав, сусрет, итд.

Друго је педагошко ускраћивање какво рецимо срећемо на релацији „родитељ – дете“, јер у том случају ускраћивање не значи неимање него усмерење које не подразумева негацију љубави већ васпитање онога ко не поштује оно што има а треба га неусиљено довести до тачке захвалности по слободи.

Слична педагогија сигурно постоји и у неизрецивом (апофатичком) промишљању и домишљању Саме Тројице али спрам некад луцидног а некад вулгарног симболизма клирика и народа, мислим да је боље признати себи незнање када и на који начин Бог интервенише неголи Му приписивати антропоморфно деловање на оној историјској сцени страдања где неко други чини зло а то слепо називати вољом Божијом.

Advertisements