Одавно је излизан софизам: “ Да ли Бог може да створи камен који Он не може да подигне?“ И одавно су дати неки одговори који у већој или мањој мери погађају суштину. Чини се да су најподеснији они одговори који алудирају на: бесмисленост питања, затим да је човек тај камен који Бог не може да подигне и, закључно у теолошком маниру, да Бог жели да постане талац наше слободе. Али, нећемо сад покретати ову тематику него се надовезати на нешто другачије, провокативније, на мисао неког непознатог аутора: „Лако је разумети и прихватити догађаје у којима се пројављује сила Божја – треба разумети и прихватити оне догађаје у којима се пројављује Његова немоћ.“

О чему се ради? Да редефинишемо конструкцију питања: Да ли Бог може да буде немоћан? Зависи из ког угла прилазимо проблему. Недостаје нам увид у унутарбожанску односност. Никада је нећемо ни стећи. Зато ћемо на овај теолошки пут кроћења фантазије поћи са великим страхом од могућности заблуде саме теологије и онога ко покушава да укроти фантазам, или да га макар постави колико може у службу Оном Који никада не спава.

Прво, Бог нас је познао пре него што нас је створио. О овоме се може спекулисати еонима, томовима. Банално, можемо рећи да конкретна бића познаје и пре настанка јер их је пожелео за вечно постојање. Наравно, не смемо превидети главни апофатички аргумент да нас Бог не познаје као што ми познајемо једни друге. Загонетка остаје да битише. Зашто овим почињемо? Да бисмо увидели да је немислива Његова Вечност у којој живи и да обзиром да је Одувек промишљао о стварању човека, као Онај Који је изнад времена и простора, могао је знати да ће унапред бити одбијен као Творац од Своје творевине. Дакле, говоримо о предвечним тријадоперсоналним реалностима незамисливо и недомисливо дуго (о чему и ово „дуго“ може бити проблем са аспекта вечности) пре стварања света и цивилизације. Бог, дакле, још у Својој Надвечности бира унапред промишљену немоћ Свог постојања у односу на оно што ће тек створити. Тај међупростор између Вечности и стварања света не можемо мерити ни временом, ни простором. Бог унапред одлучује Своју немоћност спрам другачијег од Њега Самога.

Друго, Сам по Себи, Бог Тројица, независно од онога што добија почетак постојања, има самостално, мета-еманципирајуће постојање које нити је чиме условљено, нити је чиме узроковано. Будући Сам Себи мера постојања, нити Га ко може узвисити, нити ко понизити, нити Га ко ограничити, нити Га ко неограничити. Ако је савршен, онда је и свемоћан, а ако је свемоћан то пак не значи да је непромишљен. Зато остаје на снази код оних који имају уши да чују оно чувено: „Бог може све шта хоће али неће све шта може“. Како унутар Тројичне божанске комуникације о којој ни Анђели, као првенци стварања, не знају ништа, тако и у односу на све оно ниже од Њега Самог што је узроковано Начелом Другог. Дакле, имајући пуноћу Славе у чијим несмртним енергијама Он Сам живи и излива се, поседује заједно са Славом и Силу којом може све шта хоће – ако хоће.

Треће, већина светоотачких и теолошких умова усагласила се да моменат Очовечења Бога Сина није било нешто нужно и својствено Богу. Бог је могао спасити свет и на други начин ако је Бог свемогућ (без обзира што се не противимо званичном црквеном ставу да без сједињења створеног и нествореног спасење ипак није било могуће) али се превидело само једно питање: Ако се Бог материјализује, телооформљује, то јест, Један од Тројице, не и Друга Двојица, где је место Његове слободе? Ако га грех човека тери да се оваплоти а не Његова слобода, у чему је онда врлина? Јер, по учењу светих, Бог би постао Човек и да смрт није ушла у свет посредством грехопада али би се историја Богочовека другачије одвијала. Дакле, Очовечење Бога Сина у телу Исуса Христа треба посматрати као нешто неприродно, незамисливо, скандалозно, јер се догађа крајње унижење, то јест, измена једног од Тројице, узимајући заувек на себе промену Своје природе премда не напуштајући Своју природу у којој предвечно као Боголичност битише. Укратко, из Необлика добија новооблик. Нетелесни постаје телесни. Заувек. Не једном обликован телом па враћен у првобитно Надздање. Есхатолошко месо. Телесна трансцендентност.

Дакле, задржали смо се на историјском унижењу Богочовека који Своју немоћ постулира на крсту и Који Сам будући Богом показује и Своју немоћ Сам будући остављен од Бога Оца а не само од људи. Мада има моћ да све измени и постави радикалнији сценарио, ипак усаглашава Своју вољу са вољом Другог Којег од пре-свега-што-настаде- познаје нествореним односом какав Му и доликује. Васкрсење и Вазнесење то само потврђују печатом Духа над Оним Ко жури да види Свог Оца. Међутим, ту је и четврта проблематика, јер се Његовим Отелотворењем поглавље не завршава, него драматика добија наставак управо у томе што се Сам Бог и даље поставља у позицију немоћног (нпр.немешањем у зло овога света) да би лудило људске врсте своју свемоћ лакше препознало као коначну немоћ без Њега Самога. Он нас и даље трпи, и даље страда, и даље саосећа. Није искључив али је често у корозији са логиком овог света која не одговара темпераменту есхатолошког. Зато, да не би био свемоћан у смислу да Своју свемогућност тоталитаризује, Он радије бира Своју свенемоћност у смислу да до крајњег Самоуништења испоштује слободу сваког.

Можемо, стога, закључити: Сам Бог по Себи јесте свемоћан на начин Којим Он Сам живи пре света, упоредо са светом и есхатолошки када се благодат у пуноћи излије а коју није дао у пуноћи на почетку стварања, ни након историје спасења (о чему се може писати другом приликом); да бира крајње понижење које је познао пре стварања света као Сопствену смрт (и ову смрт Бога треба сагледавати са ужасом и надом) и да покаже врхунац своје Божије богоостављености, то јест, немоћи ради људи али да Његова немоћ није била продукт природе којом Он као Бог одувек битише већ као избор крајњег Самоумањења да оно што је ниже од њега по узроку постојања буде посађено поред Њега као да је у Надвечном начину постојања. Бог је, дакле, Своју смртност познао пре него што је смрт ушла у свет. Премда није било нужно да се усагласи са тим познањем, нити да му се одазове, јер није у сихнронизацији са модусом Његовог Надпулсирања.

Из таквог посматрања Христове двоприридности можемо закључити и различитост двоугаоног сагледавања како Божије моћи тако и Божије немоћи.

Advertisements