Једна од чувених библијских прича јесте прича о праведном Ноју и чувеном потопу. Искрено, не знам да ли је ова прича валидна. Нажалост, на библијске приче и дан данас постоји камен спотицања због неразликовања буквалног од алегоријског тумачења што очигледно показује да александријско – антиохијски синдром још није превазиђен. Један човек је тако пре доста година одсекао себи руку јер је на проповеди буквално схватио Христове речи: „Ако те рука твоја саблажњава одсеци је.“

Не знам шта је толико скандалозно рећи да Библија може да садржи грешке. Егзегеза сведочи о многим недостацима. Нарочито, поред историјско – географских непоклапања, указује и на дистинкцију између поучних и реалних догађаја. Неразликовање овог аспекта само може да доведе до библијске фетишизације, библијске митологије, обоготворења слова без јасног увида у позадину на шта слово указује. Православни хришћани не стварају култ од Библије него су свесни, или би бар требало да су свесни, да димензија Библија не може бити посматрана као научни акт већ искључиво као наговештај доласка Бога у телу.

Ако је нешто имагинарно не значи да је штетно ако носи универзалну поуку. На потоп бих, искрено, посумњао али је занимљиво да се од већине старозаветних личности, Христос позива баш на Ноја када пророчки описује будућност која претходи Његовом Другом доласку („…биће као у дане Нојеве…док изненада не дође потоп…“). Постављају се два питања: а) Да ли се Христос позива на историјског Ноја? б) Да ли се Христос позива на поучни аспект приче о имагинарном Ноју? Који год аспект да прихватимо поука остаје на обе стране да циркулише. Вратимо се фамозном Потопу.

У Библији пише да се Бог покајао за потоп као да је зло према људима направио, да неће више тако чинити, и да поставља дугу као знамен помирења. Задржаћемо се на овој трочланој анализи: а) Ако се Бог каје онда сведочи да је погрешио а ако је погрешио онда не може да буде Бог јер је само Он безгрешан; б) Ако је учинио зло, онда не може да буде Бог јер Бог у Себи не може да негује два различита принципа, добро и зло, јер Бог може да постоји само као Добро, у супротном имали бисмо неког дуалистичког Бога; в) Ако је Бог поставио дугу као обећање да неће више повређивати људе, зашто онда само неколико страница касније видимо недоследност Божију када шаље анђела смрти да убија првенце египатске?

Бог је подвојен? Тешко. Биће пре да је антропоморфизам одиграо кључну улогу у развоју религиозне свести Јевреја. Богу су се приписивале личне жеље, особине, стремљења, победе, па чак и фрустрације (отуда оно фамозно да Бог садистички кажњава а што свакако није приметно у данашњој демистификацији и антиидолизацији библијских поглавља). Постоји још једна теорија: можда је Бог знао да ће се потоп догодити (ако се уопште догодио) па само упозорава Ноја на непогоду која долази. Спасавање одређених врста је конфузно место за интерпретацију. Нажалост, и данас неки Духом-неписмени људи, парадоксално и клирици, користе бунт природних непогода да изразе њима тобоже неки Божији гнев (нпр. торнадо, цунами, земљотрес, вулканске ерупције, итд.) Заборавља се на учење Цркве да се природа окренула против човека онда када је први човек окренуо леђа Богу. Отуда касније оно паганско страхопоштовање и придавање божанских особина природним непогодама. Дакле, не стоји Бог иза непогода, нити их користи да друге призове на покајање (ако нпр. цунами убије дете – за шта се дете може кајати?), нити да истреби зло (јер видимо да злонамерници и даље дејствују по злу). На Литургији се молимо још „за времена мирна, изобиље плодова земаљских…“ што ће рећи да Бог може да утиче на вољу пале природе али никада на штету човека. Природа има своју вољу која итекако зависи од еколошке и евхаристијске љубави човека. Тако требамо разумети и поглавље о потопу.

Или ћемо рећи да Онај Који је рекао Мојсију „Не убиј“ испада лицемеран када убија због тога што је, како преносе антропоморфизми, Он љубоморан и увређен? Јер ако је Бог сујетан, онда дефинитивно не може да буде Бог. И ако је прича о потопу реална онда морамо рећи да је у потпуности нелогична јер испада да Бог сатире људе због њихове фаличности а ако су људи фалични одговорност онда пада на Оног Који их је таквима створио. А ако опет кажемо да су све библијске приче фиктивне онда долазимо до наивне релативизације Божијег присуства у историји, а ако кажемо да су све дословне онда до примитивне банализације.

Advertisements