Свако ко болује од неког недостатка испољава тајно или јавно своје комплексе. Није наивно приметити да свако ко има неки комплекс никада не напада оне који имају врлине (бар не увек) већ углавном оне који имају недостатке. Дакле, себи равне. Исто тако, одлика малих паса је да буду пргави јер се осећају угроженим пред врстом већом од себе. Комплекс инфериорности. Слично поређење можемо рефлектовати и на област човечанства. Свако ко је исфрустриран својом величином осећа страх од другога и у том страху напада другога чак и када га нико не напада. Тако видимо да се сам егоцентризам зачиње из недостатка, из осећања личне несавршености која се само усмерава у другом правцу – у продубљивању свог проблема. Уместо ка Другом.

Људи малог срца су људи велике канцерогене себецентралности. Даље од себе не виде. Као када би мали пас постао толико слеп да не види цео један небодер од загледаности у своју величину. Тако и човек не види никог другог осим себе – он је први и последњи који се сам себи дешава и што помишља. Он је сам себи догађај. Он у нутринама себе тражи алтербога „то сам што јесам“ али без Бога. Други му није потребан ако уме са собом да разговара. Али, да ли уме? Јер пракса показује колико се сваки човек рашчлањава унутар себе. Или, што би рекао апостол, наше мисли се између себе оптужују. Увек је исти темељ, јер када би се на себи радило никада не би долазило до корозије са другима. Тај закон се не мења. Има и таквих који су неко време мало пазили на себе па напустили то духовно занимање благодаћу умисливши да могу другима да буду учитељи. Али их дела откривају. Међутим, нико не зна срце човечије осим Бога јер ни сва дела људска се не могу вредновати према садржају већ према намери или узроку. То критизери и лажни моралисти не знају – они све мере према једном тренутном акту.

Advertisements