Нисам толико растрзан бројним очитавањима „бесмисла у смислу“ свога битисања, колико увек некако за мојим вратом дише нека „параноидност“ да никада нећу довoљно стићи урадити све како треба, као да немам времена, као да сам слаб, као да нисам сигуран у себе чак и на врхунцу свих одлучности, а заправо, само препознавање проблема у мени је већ искорак да сваки превазиђем. Пад настаје кад се ослањам на себе или другог, односно, на све што је створено и спада у свет људи а не Богочовека Христа. Свака многобрижност је заправо подсвесни страх од сопственог нестајања. Уосталом, и највећи смртници, феноменално сналажљиви у систему вредности и економије, сами сведоче да је толико јак темпо живота да је готово немогуће својим снагама достићи његову брзину а да то претходно се не одрази на све психофизичке силе човечије – на личност.

То је оно што ме повређује, та неумољива брзина која ми наметнуто диктира како да осмислим живот не по слободи већ по друштевном уређењу државе. Нажалост, негде и институционализам цркве помрачује и своју димензију Цркве као Тела Христовог наметајући бреме које нема есхатолошке килограме. Зато, поимам да моја слобода не може бити слободном у створеном свету сада (бар не у пуноћи), него у нествореном, есхатолошком, па тиме је домен моје слободе не профаног типа за коју се залажу анархисти, већ онтолошког за коју се залажу хришћани.

Благодат је ту, али насупрот томе „сада и још не“, како веле неки академски oци, ипак, постоји известан јаз, и поред икономије Божије, јер се пуноћа будућег још није догодила. Остаје чекање, али и опитовање, са свим оним социо-историјским, а само махом створено-психолошким, које у већини неће опстати по Другом доласку Христовом.

Суштински циљ је у поимању свега што се догађа без поистовећивања са оним што се догађа како у личној историји сваког појединца, тако и свих појединаца у сваком веку, али са назнаком да све што има „догађање“ у себи не мора нужно имати опстанак у Есхатолошкој свести. Када би се задржало нешто од историјског, чиме се историја не потцењује, и не остаје без Домостроја и благодати, онда се не би остварило оно апостолско: „што око не виде…и у срце не сиђе…“. Јер, ми очекујемо нешто што нема „налик“ на садашње, зато и чекамо ослобођење не од ствари већ од смрти у стварима, а парадокс је у томе што смо на темељу смрти изградили многе односе са другим људима и стварима. Наравно да је то тврда беседа јер су многи заблудно положили и највећа осећања тамо где смрт гради али и разграђује (нпр., тешко је објаснити мајци да њена љубав према детету не може омогућити бесмртност, али се чињенично стање показује онда када их смрт растави на природан или неприродан начин, иако је смрт неприродна сама по себи но је коментаришемо у светлу времена и простора). Треба се поистовећивати са стварима које још нису дошле. Са Логосом свега створеног Који омогућава Својим упливом у нама да се ненадмено издигнемо изван ствари.

Advertisements