Напунила се када свакојаких грозница и запушила свако отицање у неповрат. Срце је накупило свакојака смећа па заборавило своје лимите да се и оно мора испразнити. Али, тог дана, када сам отишао на Исповест, иштећи казне и разговора, дивни Архисвештеник сачекао ме је, и без предрасуда одвезао овог дивљег коња ка његовој отаџбини од шуме и ветра. Спласнуо је тад мрачни алтерего. Насмејани Архисвештеник је вратио потопљене наде једним дахом. Уместо очекиваног садистичког прекора дочекала ме је љубав загрљаја. И ја сам устао у трену, на само једну реч. На само једну кап крви Његове у мом телу. Бог у телу, Бог у месу, Бог у крви – Његово утеловљење у мом телу – где се чуло тако нешто? Скандалозност хришћанства наставља да дејствује.

Осетио сам да скамењеност срца, које раније није никада било, чак је то ишло до физичког грча око срца, почиње да се „опушта“. Као када се испушта прљава вода из запушене каде, као када са муком истиче вода из прљаве судопере. Тако сам ја осетио у себи „пролаз“ Светога Духа како „посред“ мене силази. Он се уливао док је из мене грех истицао. Како је то лепо! Како је то спасоносно! Како је то релаксирајуће! Укида се свака психофизичка напетост и улази се у област строго духовног. А греха више нема!!! Као да га никада није ни било. Почиње живот да добује на неки други начин. Као да се умиљава нека светлост у човеку далеко од свега грубог и знаног. Све постаје дарована „тишина“ која не долази из амбиса људских напора за миром. Бог се тада дефинитивно и искључиво препознаје као Отац Који не жели погибију Своје деце, као Категорична Љубав која не трпи компромисе да постане нешто другачије од љубави саме.

Његова Љубав постаје нужна слобода за све…

Advertisements