Било да говоримо о брачним, пријатељским, колегијалним, фамилијарним, па и црквеним односима, јављају се некада контрадикторности када неки човек почиње да потцењује дар радости и мира. О чему говоримо? О томе, да је некада, изгледа, човек сувише обдарен неким харизмама да би их испоштовао са смирењем и захвалношћу, те настоји да поремети сваку благодат коју је дотад са муком стекао. Као да човек не уме да ужива у ономе што има. Као да не може да мирује у тој благодати. Зато се јављају конфликти са другима иако је унутрашњи конфликт претеча овом другом.

Откуда то? Од личне надмености и гордости. Од незахвалности према даровима и Дародавцу. Од дрске бестидности према онима које сматра за ниже од себе. Класична прича са тужним крајем. Јер не види да је почетак пада у себи самом. Чак и сам пад не дефинише као свој пад већ као туђи јер рефлектује своје беснило на кривицу другог. То је оно што називамо егзистенцијалним незнањем. Јер нема покајања као онтолошке могућности. Као покушај самокорекције без отуђења. Но, само поносна самоизолација где сопствени ум, подвојен у себи, постаје једини дијалошки сапутник и саговорник, без међуљудских и богољудских оријентира. Тако се заснива постојање на нечему апстрактном, неутемељеном, безличном, јер човек не може да постоји као јединка сама за себе и само за себе. У том случају, идеја самодовољности се никада не показује тачном јер пракса показује да такве личности првенствено у себи не проналазе тај мир и ту радост. Када би је нашли у себи, не би то очекивали од другог којег третирају као марионету за своје патолошке жеље.

У томе и јесте проблем савременог егоизма, када сујетан човек не добије оно што беспоговорно тражи од ближњег, он се безразложно љути и повлачи, не испитујући своје намере да ли су коректне и хумане, надасве да ли су благодатне. То је тај каријес који нагриза ипостас. То је та инфекција немира која не може сујетног да остави на миру. Јер он сам будући немиран мора да нађе објекат-жртву на којем ће да испољи свој немир, макар се то испољавање састојало само у безазленој, а често ригорозно-охолој, провокацији другог. Зато, свако ко би на такву врсту наметања немира реаговао истом мером – охоло и сујетно – сам би се показао без ауторитативне врлине, а раздор би се усложњавао како у ономе који изазива тако и у ономе који толерише. Мудрост је у толеранцији без огорчења али и у изобличавању другог без поистовећења са туђим злом. А глупост? Углавном је на страни оних који пасивно допуштају у име лажног добра сваку врсту девијације, или на страни оних активиста који сујетно хоће да коригују друге а да не коригују себе. Авај, пренадражено незнање…

Јер, неко нема готово ништа па је благодаран на томе као да има цео свет а неко има скоро све па ни у чему не проналази задовољство. Тамо Рај а овде пакао. Не у просторном смислу већ онтолошком – као унутрашње делање свог бића.

Advertisements