Испразно је рећи

али тако је

дивим се исијавањем славе Твоје

која изнова, неуморно, сурово

испуњава храм душе моје

свим што јесам

или што сам требао бити

када Те сретнем, о тако ретко

виђењем невиђеним

оперисан од појмова, сујете и предрасуда

ваљда је то смирење

или тако нешто

где шаптач своје злослово не дочарава

сваки пут прободеш ме истоветно

неумољивим сјајем

којим Самог Себе саопштаваш

а ја и даље, као некад

остаје глувонем пред Тајном Догађања

не знајући и даље, залогајем Новог

шта је То што Си ми показао

о чему струне мојих кости, палости

незнањем вибрирају.

Advertisements