Лако је очајавати, али у томе нема изазова. Много тога гони човека да малакше, а често и човек непотребно тестира своје границе издржљивости мењајући место смисла за контекст бесмисла. Фасцинантно је колико се и највећи умови саплићу о бриге, неодговорност, уопште зло овога света, толико да на своје место присуства у Цркви у потпуности занемаре. Наравно, сама реакција указује да човек не жели бити индифирентним бићем, али често се дешава да диоптрија човечија нема резолуцију Божију.

Немогуће је бити човеком без Духа Светога. Немогуће је и не бити мизантропом ономе ко се сав утопио у клише овога света. Неретко човека огорча и одсуство љубави, било да долази са црквене или нецрквене маргине. Ипак, ма колико леп и смислен био, овај свет је још увек манифестација пале природе која чека своје финално тријадолошко ослобођење од смрти. Мислим да не само нехришћани, него и декларативни (а нецрквени) хришћани (чиме се отвара поље и хришћанског атеизма) нису свесни колико себе муче тиме што заобилазе феноменологију нестворених а бићетворних персоналних енергија Цркве Божије. Уместо да им то буде прво место, вечно-прва-преокупација, база, стожер битисања, она се показује последњом. У реду је некад бити и мало разочаран, чак игром парадокса отуђен од Бога, све су то кризе, а у кризама се рађа нови човек и искуство (нпр. моја маленкост се увек свађа са Богом /а свађу не видим као отпадију од Бога већ као продукт искреног односа/ око Његових пројављујућих чуда док позиција неке жртве увек очекује Његову интервенцију али се чудо не дешава). Али, ништа не сме постати плодом коначног развода са Богом. Јер једино Његова Љубав може све да излечи и да сваки недостатак отклони. Ако ништа више, ако физика овога света и наше природе још увек испашта отвореним пропадањем, онда се духовни (облагодаћени) човек једино у сфери окушаног Другог може изнова и изнова обновити (јер дар је дар, не повлачи се и не мери, него је као одапета стрела која путује у Вечност и нема се где зауставити).

Вера не производи Духа (јер Дух и мимо вере постоји) већ Дух узрокује да вера има кретање. Искуство Духа даје веру, а са тим и теологију, мада не нужно и искуство речи. Ако је све ово примат, високо, зашто гледамо на оно што је периферно, ниско? У овоме, у Богу је живот. Ко није у Њему зар може имати живот у себи? То је и Адам хтео. А оно што именујемо животом у поређењу са животом мимо Бога нема истоветан одјек у вечности премда исту контуру деле. Ако пак остајемо уз Живот, Бога, где је радост наша? Ризикујемо да обамрли у својој вери немамо више Кога да сведочимо и да веру (=Христа) сведемо на неку полемичку, адреналинску и профано-егзистенцијалистичку (а у суштини небићетворну) рутину постојања. Испада самим нашим животарењем, теолошким вегетирањем на руинама овог а не горњег света, да се ништа ново и револуционарно не догађа ни у Цркви, ни у нама. А није тако. Јер није то ни до Бога ни до Цркве већ до нас самих. Осим што поред оних којима је стало има и она трећа страна која квари злонамерно свако добро тесто Царства.

Advertisements