Да би чуо Духа мораш ућутати. Не можеш Богу у реч упадати. Све у теби треба да постане ћутање. Ћутање не подразумева негирање појмова, дијалога, чак ни кретање страсти. Може се ћутати и у понору метежности. Аскетски идеализам није једносмерног интезитета. Реч је о асимилацији Другог. Бог улази у твоју смрдљиву историчност и не гнуша је се. Помаже да средиш кућу. Ћутање је, дакле, последица сусрета са Богом и Његово узидавање у нутрине твога бића. Не, дакле, неко театрално ћутање ради ћутања, нити иронично ћутање као надмени прасак над (не)знањем другог, већ ћутање као акт живоделатне апофатике иза чијих двери очекујеш Бога Коме првом дајеш реч и власт у себи. Јер Он први љуби. Ти замишљен пољубцем само одговараш на примљену красоту.

Када је Он у твом бићу појмови добијају нову вредност, дијалози постају умеренији и мање непромишљенији, а страсти се подижу у правцу кретања крила Духа. Бог сакати утопију. Одриче чак и теофантазме. Не дозвољава расипање. Претвара те у ехо Сопствене Тишине у Којој Он Сам егзистира. Заправо, ако је Бог у теби, Он те директно учи како да задобијеш Његов апофатички темперамент. Најбоље те у томе учи када си међу људима, мада ни самоћа не касни да задобије тајне. Не глумиш Бога – ти Га сведочиш. Нигде не идеш непозван. Кротиш сујету. Учиш да осећаш свет као своје тело. Проналазиш Га у искуствима других и тако провераваш и своје искуство – да се не би десило да свако има свог Бога који је различит од Бога других, у чему би се огледала трагедија еклисиологије. Не ствараш системе и програме. Не симулираш реферате, есеје, поетику, научни акт. Дух тражи чист папир за Своје мастило. Дозвољаваш парадоксе да те преплаве. Увек ишчекујеш НОВО. Нов сусрет, нов проговор, ново искуство. Не компромитујеш се са већ постојећим знањима, то јест, не присвајаш туђе као своје до чега сам ниси дошао. Нећеш компилације, јефтине егзегезе, фуснот-теологију. Од Лица Његовог тражиш нове догађаје. Оно Ново што преображава старо али не кокетира са старим ради Новог. Баш зато што си можда префриган и суров баш зато тражиш Њега да не будеш то што јеси, да те не одређује само то што ти сам по себи јеси, већ ОДНОС, име, идентитет који ти Он омогућава.

Духом Његовим избегаваш свако знање које претендује на апсолутизам. Знање које Он даје није спекулативно (спекулација претендује на знање али нема базу/Другог из које би објективно проговорило) већ знање Њега Самога, богопознање (које није коначан акт јер Бог открива себе и логосе ствари колико хоће али онда опет измиче знању које би да Њега Самог ограничи и фиксира самим знањем) које опет даје познање свега што не личи на тебе јер је знање охолих нумерисано само оним што на њих личи. Свакога дана, трена, трпиш дуализме смрти носећи трупло које се Њему отворено противи, али опет носећи и Њега Самог који трупло доводи циљу. Захваљујући Њему успеваш да омрзнеш зло које би по инерцији природне палости вероватно заволео као „нормално“ постојеће стање.

Искуство апофатичког Бога уноси у тебе катафатичко лудило. Логику која није од овога света. Нова сила. Смелост. Никако патолошко самопоуздање. Ново тело. Ту је чак и спремност на губитак разума само да Њега задобијеш. Не мариш за манире али их и не одбацујеш олако. Лудак не мисли пуно. Он ћути у ишчекивању Божије акције у себи. Човек је тако сам себи непредвидив. Лудило би било потпуно ако не би било љубави и осмеха. Поставља се питање: ко је онда луд? Луд Здравља ради или „здрави“ који избегавају суптилно жиг своје лудости срамотећи се безакоњима свога „здравља“? Аутентичан лудак је проткан есхатолошким везом. Златним нитима Духа. Кроз светло Оностраног сагледава трулеж овостраног. Нетрулежно светло усред трулежног кича. Као сунце и сијалица али са још радикалнијим симболизмом. Одлазиш, дакле, са оне стране ума али не губећи ум, нити у самом уму видиш целу стварност. Тајна лудила је тајна апофатичке непредвидивости, незаокружености. Прекиди стварности, прескоци истина. Аритмија Духа. У пулсирању Другог налазиш своје биће. Ниси ни горе, ни доле, већ са Оним Којег не знаш одакле долази, нити куда иде. Увиђаш, коначно, да бити са Богом значи стално се кретати (нема обамрле позиције осим ако сам не пратиш Његов Корак), изнова се прилагођавати апофатичкој вољи Његове Трисвете Љубави. Бити-са-Богом не трпи фолклор побожњачке учаурености која је заправо синоним духовне ксенофобије, страха од еклисиолошке различитости управо унутар Цркве саме (чега се институционализам исте највише и плаши јер би да покорава оне који под инстанцом стоје да би сви мислили једнопартијски и ускоумно).  Црква пак није апатија једноумних већ динамичност различитих којима је осовина само јединство у Христу. Христос нас и жели различите али у Њему.

Лудило Христа ради не алудира на ирационалност/надрационалност јуродивих чије се делање не може испитати. Лудило Христа ради је лудило које претендује на здравоумље, на одрицање свих аспеката умишљене побожности, на радикално потирање свих могућих злофантазама које се нуде конзументу теологије и Цркве, надасве на упирање прста где је место освећења од стране Другог, јер ово последње као да измиче многима који би да се баве периферним смисловима теологије и Цркве. Уместо играчи да гледају у лопту они анализирају дресове једни другима.

Није лако у Духу стајати јер се Он не да својатати. Није у домену. Није у поседу. Није загарантована имовина. Има Своју Вољу. Личност. Слободан је. Маестрално непредвидив. Када у теби дејствује прво тебе самог изненађује. Некада и не дејствује. Некада дејствује само када си изложен јавним личним интеракцијама са другима. Кроз тебе или за тебе али иницијативом других, или кроз друге ако у теби нема Духа. Некад чак Духом у теби препознајући Духа у другима што јесте врхунац љубави када се са неким препознајеш, налазиш, поистовећујеш. Не саопштава нужно знање већ предаје Христа на уобличавање. Тек из овог другог (уподобљавања) ниче и оно прво (истинска гноза).

И када све ово сагледаваш, није ли евидентно колико је твоје лудило напредовало, колико је красно и како је само у апофатичкој непредвидивости дивно живети ограничавајући себи чак и есхатолошка знања ради лудила других?

Advertisements