Егзодус самопревазилажења је могућ једино уступањем сопства Другом/другом. Родитељи у односу са својом децом то најбоље знају, најдубље доживљавају тајну себедавања безусловног до максимале (не и непромишљене педагошке позадине љубави), али ту перспективу треба пренети и на све оне који стоје изван биоодноса. Тек у искуству безусловне љубави схваташ да ти ништа не треба и тек тада увиђаш сувишност свих неуротичних себичности (наивне имовинске себецентралности) око истицања „ја“ и „моје“. Онда мир и радост пролазе кроз ноздрве бића нествореним дахом, а кораци по земљи наликују ходању по води.

Са друге стране, ако се љубав умањује увећањем броја људи, онда љубави није никада ни било ако је само један стајао спрам тебе којег ћеш волети. Таква је тематика са посесивним љубавницима који објекат своје љубави не воле да деле са другима; са родитељима који не желе више да имају од једног детета; са антисоцијалним типологијама који траже неки усамљени гето; чак и са хришћанима који уместо љубећег Сабрања радије бирају индивидуализам пустиње или Бога само за себе; итд.

Међутим, погрешно би било рећи да свака љубав ослобађа. Похвална је. Али ако Дух са висине не обуче љубав човечију у Своју светост, у тројичну благодат, онда самопревазилажење није могуће јер и неверник може да буде племенит, љубећ и добар човек али не може да буде свет ако демантује Извор Освећења. И све је ланчано повезано: Онај Који чисти од греха Тај и даје дар обожења природе а Ко даје дар Одуховљења Тај изгони смрт напоље а Ко изгони смрт напоље Тај и даје дар Васкрсења а Ко даје дар Васкрсења, гле, њему дође Царство Небеско. То је тај егзодус самопревазилажења, то је дар преображења сопства. Сад, овде, свакоме…

Advertisements