Све више увиђам да је таштина а не ништина предуслов за „скок у веру“, то јест, спознаја да је све испразно и лов на ветар. Социјалне мреже, као и живи сусрети, не могу да истисну празнину из срца. Чуди ме да то људи не осећају, или пак, осећају али не желе да освесте као лични проблем. Изгледа да је ипак усредсређеност на мањи апетит постојања (скромности) критеријум мира. Што си више у торнаду информација, које се рапидније крећу из трена у трен – више него што можеш постићи регистровањем истих – мир све више измиче. И мало ко није оболео од месијанског синдрома. Сви све знају и нико нема греха. Идентитет се ломи, пре или касније. Изолација спрам такве реалности се јавља као „стратегија аутизма“, то јест, као могућност на које ћеш ствари и људе бити пријемчив а на које недоступан.

Пустиња анонимности уноси Бога у ништину сопства. У пустињи се може говорити са Другим не одступањем од света. Сабирање унутар себе не значи нужно негацију других, као што ни литургијско сабрање не значи механички да су сви усмерени једни на друге јер – НИСУ! Чак ни на Бога на таквом светом месту. Могуће је, дакле, бити анониман парадоксално чак и пред лицем другог.

Теолошки ум је увек уроњен у апофатику есхатона. Одатле гледа да ослушне и види Другог. Са Другим и човека спрам себе. Не из онога што је прочитао, искомпилирао. Зато сваку мисао са пажњом рађа или је не рађа уопште ако Други не саопштава, него спокојно пребива у тишини загонетке са осмехом прихватајући своје незање.

Све је пролазно, потрошно, не нужно и небитно – јер драма је изазов – али уцеловљење није потпуно. Иако се Литургија назива предукусом, интуитивно препознајем шта то јесте „потпуно“. „Трезно пијанство“ је сувише уско за изражавање личне пневматологије. Неки сензори за регистровање личног застрањења, пијетизма, итд. треба да постоје.

Колико има људи – толико има истина. Шта ако су сви у праву на себи својствен начин? Зато није добро ићи за људима. Изгубићеш се. Бог је база. Он, Они, Неко. Утешно. Једна Истина спрам фрагментације умножених истиница. Нема простора за спекулацију и незадовољство. Нема празних речи, осећања, фраза, увијених форми и лаж-односа. Тек при сусрету са Њим увиђаш неесхатолошки стадијум хаоса у којем људи могу, чак и без црне хронике, безазлено егзистирати. Осмех леша не користи живоме.

Ћутање се не јавља више као мучење већ као жива тајна која немошћу проповеда Јеванђеље. Какав јеси, тако одражаваш, макар на блиц – ако не можеш пулсирање – тајну есхатона. И не дотиче те одбитак других, нарочито пренаглашених хришћана, нити те занима живот свакодневнице у односу на Њега. „Пусти мртве да сахрањују мртве…“

Advertisements