Помало разочаран неким једноличним форумским полемикама. И себи замерам својеврсни теолошки аутизам који је дуго трајао. Чини ми се да сад постоји колико-толико пневматолошки апарат ослушкивања другог, али и детектовање одређених рупа у аргументацији. Оно што је интригантно за виртуелан простор јесте могућност, реална спознаја, нечијих карактеристика без обзира шта јесте предмет расправе. Некад нарав утиче на ток дебате а некад дебата на саму нарав. Ипак, намеће се слика да и најгенијалнији умови, гладни аплауза, стављају на себе одређену маску коју, неки а не сви, иначе не би стављали када би била реч о живом сусрету – толико та самопромоција сујетне свестраности, ради ефектовања (очаравања) другог, може да замаскира чак и оне који јавно држе предавања о теолошком дискурсу демаскирања неке заблуде.

Противречност и спекулативност, нажалост, постају једини критеријум дијалога, и све по цену да се ниједан факат не обори другачијим становиштем. Људи траже публику, место где ће бити признати. Признати чак и када их демантују у својим контроверзама, само да би се причало о њима. Аскетска идентификација славољубља овде остаје по страни као непожељни гост. То ме заиста изненађује, шокира, паралише, како такав очигледан модус личне погрешивости може тврдоглавно да истрајава на баналним изјавама, још очигледнијег увида у страх или увређеност неосноснованог карактера, надасве да истрајава на контрадикторностима – не и на позитивним аспектима парадоксалности – мењајући ставове свакога трена и не везујући ниједну мисао за базу која је Сам Христос.

Дода ли се целој слици минирање атмосфере сумњивим или недореченим (не)културним пљувањима по неким ауторитетима или њиховим ставовима, долазимо до утрнућа, површности, провокације или чак тзв. теолошке еманципације (где други носи свој исихазам само у себичним нутринама псеудо-мистицизма). Неминовно, дакле, долази до негације другог. Други је само статична фикција, параван, на којој треба истресати личне фрустрације у име других спознаја или чак вере. Други се не види. Можда и не треба јер виртуелан простор није исто што и црквени простор. Ипак, дијалог може бити саботиран на оба фронта. Остаје само параноидан страх, где се чак и стечено знање третира као талац личне непогрешивости, то јест, страха од људи, то јест, круте напетости у страху од „бити-не-у-праву“ статуса. Поприлично незрела поставка ствари чак и за најученије људе. Страх од оних пред којима не желиш да се осрамотиш својим незнањем, а не видиш колико друге можеш да осрамотиш својим теолошким монополом „свезнања“ користећи их као пасивне заморичиће за своје интелектуалне егзибиционизме. Наравно, оваква патологија интерактивне персонологије могућа је ништа мање и при живом сусрету.

Човек почиње да трачари, да оговара пред собом другог (самомњење) а тек онда другог пред другим. Слама му се логичка конструкција ушаблонизованог поимања или пак умишљена пројекција о сопственој величини – само зато ако други другачије мисли од њега о нечему. Неки, тако наелектрисани, чак и не осећају свој промашај, не задрхте, не трепну, промаља се неки хладнокрвни црв који живи за сваку контра-аргументацију, за обарање других, за дељење према свом наличију на фамозно „чисте и нечисте“ саговорнике. Снисходи се само ласкавцима, ила макар онима који глуме незнање. Осмех постаје привилегија очајних. У најбољем случају остаје злурада индиферентност (отуђење) према другом, игнорисање оног ко би можда понудио (не тако бескомпромисно и категорично) своје очи. Очи којима он види оно што други својим очима не види. И када други не би био закопан у самопосматрање, понудио би (а не наметнуо) своје очи другом, уместо што своје држи само за себе а ономе ко га је даривао својим погледом још назива, директно или индиректно, слепим.

Поражавајуће је, дакле, наћи пред собом један дискурс који се критиком другог може изобличити, а онда увидети како крађом твог аналитичког посматрања (мисаоног посматрања суштине ствари) окреће твој аргумент против тебе (наводно у корист теме а заправо у одбрану своје погрешивости чију позицију су променили променом самог исказа). Другим речима, сада кроз твој увид постављају себе као онога ко је дошао до увида у одређени проблем а питање окрећу против тебе, док ранији исказ не доводе у питање јер не могу, чак не ни себи колико другима што тапшу, да признају раскорак мисленог кретања.

Ако се обраћаш у трећем лицу, сујетан ум увек све процењује према другом лицу мислећи да се односи на њега. Ако и ниси злонамеран, злонамеран ће о твоје одело прикачити своју кравату и почети да стеже док се не угушиш и не умреш – макар виртуелно. Али за многе се виртуелан приноси у црквени простор, те се види ништа мања дистанцираност и аутономија свезнања оних који из једне димензије долазе у другу. Срећом, исхитреност је мајка откривања туђих страсти, па нема потребе за ликовањем над туђом заблудом јер евидентно је да коров сам себе гуши. Стећи увид али неострашћено и без злопамћења, надасве без негативних предрасуда, тек је почетак дијалога на оба фронта. Ако један не савије мисао, остаје делатни теофашизам на делу и фарисејско одмеравање речи. У сфери праштања могуће је видети другог чак и виртуелно ако се већ то виртуелно после преноси у живу стварност (Цркве) јер исти идентитет постоји на обе равни.

Advertisements