Све је више јасно колико је људска природа пропадљива и колико људи траже неки супер-натуралистички медикамент којим би вештачки побољшали своје психофизичко стање. Онтолошке перформансе. Наука увелико ради на томе да створи људе који би долазили на свет без било каквих анатомијских дефеката, притом и да исте афинитете усаврше као у филму Лимитлес. Без обзира на спекулативност истих. Будућност света ће можда зависити од поделе на „супер-људе и обичне људе“ а новац ће опет бити критеријум који ће уносити деобе јер ће само богати имати привилегије, што данас затичемо на неким другим пољима. Ништа од тога не би можда имало трагичну конотацију да такав наум није циљ сам себи. Одложити смрт на неколико стотину година звучи изазовно али смрт и даље остаје текући проблем. Што се тиче јефтиних сензационализама, где су ударни наслови често у одскочном контексту са садржајем пласираног, није акценат на животу славних и неморалним стадијумима истих, већ на томе што сваки промашај „обичних и славних“ лежи у чињеници погрешних самоовековечења.

Други кругови, лимитлес концепту, покушавају придодати светоотачки карактер на нивоу чудеса. Као да су тобоже светитељи само на том темељу градили своје идентитете или да им је то тобоже био једини циљ богопризива. Са треће стране, Холивудска магија засењује суштину а то је да ниједан светитељ није био специјалних особина, као што неки мислиоци претендују на Теслу, итд. него да и поред надприродних дарова, који такође нису били ствар поседовања јер се Дух не може поседовати него кад хоће човеку излије дар, свети су себе сматрали сувише обичним људима, и да су неретко са страхом бежали од себе и других у својим исцелитељним манифестацијама. Нису се попут паунова у зоолошком врту шепурили за очи света.

Писмо каже: „Будите савршени као Отац ваш небески“. То наравно не значи негацију тела, телесних дарова, итд. Акценат је не на супер-максималистичком моделу који би да створи нову расу људи, без греха и смрти, који умеју да без умора и стреса брзо уче, дуго раде, итд. као што је сличне експерименте спроводио Менгел, или Матриксова когнитивна едукација брзопримајућих превеликих информација, већ на љубави у нефразеолошком контексту појма који би обухватао домен светости као акт утеловљења у еклисиолошки начин битисања.

Тако долазимо до антрополошке вивисекције. Гангрене онтологије. А само се сила Божија у немоћи показује. Људи, превиђајућу ову нестворено-присутну реалност баве се секундарним питањима постојања, сецирајући разне системе и програме од истина и лажи, квалитета и неквалитета, рачунајући увек на претензију супериорног остваривања сопства (са свим могућим 100% непогрешивим компонентама природе у којој се занемарује проблем смрти), и никада не рачунајући на тај парадокс да Бог воли живети не у мегаломанским супер-јунацима, него управо у онима које нико неће, који су слаби и које цео свет мрви за воденицу својих пара-стварности. Онај ко није навикао на такве парадоксе да Бог живи у немоћнима, наравно да ће се трудити да супер-максималистичка очекивања и трудове форсирају у супротном правцу, под маском морала, науке, или нечег трећег.

Advertisements