Човек је жива фрагментарност природе и ума. Парампарчад постојања где сваки комад губи себе у узајамном самопосматрању. Самопосматрању које није нужно последица оне онтоконтемплације што долази од сједињавајућег погледа Другог.

Смрт прекида стварност. Али и Бог прекида стварност. Човечије утеловљење (целовитост егзистенције) не зависи од њега самога. Много тога даје привид да човечија супериорност може да заобиђе ефектност трулежног загрљаја. Зато многи мере нечије квалитете према ономе шта је тај неко урадио за време живота, а што није и Божији угао гледања јер Бог човечије квалитете мери према ономе колико се човек уобличио Христом, колико се Сам Бог одражава у човеку (да не улазимо сад у проблематику како Бог види човека као своју есхатолошку жељу а не какав он јесте сада). Уз сво поштовање према многим научним и књижевним величинама, остаје велики знак питања колико је њихово позитивно стваралаштво било усаглашено са овим модусом.

Човек је увек „испрекидан“ на више начина у зависности шта одређује садржај природе. Носилац је исконске подвојености коју чак и да хоће не може све време да држи на узди самоосвешћености. Подвојеност је пак опет акт фрагментарности а самоосвешћеност без Лица Другог нема коме окренути своје узрастање. Ако, дакле, нема Другог, онда свако усавршавање бива осуђено на неуспех управо због те самонеокренутости другоме. Имамо дакле биолошку испрекиданост али и есхатолошку коју богослужбени динамизам успоставља.  Тако стваралаштво добија на запремини. Али опет запремина тела није довољна јер мора да постоји нешто што саму природу преображава и превазилази будући да у саставу бића ти елементи нису датост.

Остаје, дакле, или исконска потенцијалност која очекује своје превазилажење или исконска ограниченост која стагнира унутар себе саме. Слобода најбоље показује те парадоксе јер управо она пребива у том међупростору фрагмената и уцеловљења а може се пројавити на билион начина у само једном дану, и још парадоксалније – на билион начина које могу бити у раскораку (исконском дуализму) између мотива, помисли, делања и интеракције са другима. Толико је човек комплексна личност. А једино у Богу свака фрагментарност налази починак и каналисање где сваки сноп светлости није окренут један против другог да би врхунио у тами сопства (ништавила) него где сваки сноп обасјава други сноп у једну пројавност природе и личности која врхуни у нествореној светлости еманирајући из Христа (који је Само Царство).

Advertisements