Време и простор (као профаност а не као еклисиолошки изазов овековечења) нас омеђују да се споразумевамо и кроз комуникацију. На пример, кондуктер и путник без карте. Кондуктер савесно ради свој посао а путник је несмотрено заборавио да понесе већ купљену карту. Настаје неспоразум који лако прерасте у конфликт и презир. Путник, заробљен једном позицијом, не може да савлада простор-време да дође до карте, нити да путем речи докаже истину. Са друге стране, кондуктер не може а да не испуни свој посао за који је квалификован и за шта га закон обавезује. Обе стране да би дошле до споразума морају парадоксално да погазе кодекс законске регулативе по којој су омеђени простор-временом да би нашли решење без угрожавања једно другог. Наравно, ако је неисклишираност конструкта љубави приоритет. Тврдоглаво истрајавање на калупу простор-времена доводи обе стране до оштећења односа. Однос се пред лицем законске норме ставља у други (или чак последњи) план да би систем функционисао, а систем се базира на иначе безличној функционалности која за циљ има променљивост опште користи, то јест јавног добра (а и ти закони осцилирају непостојано у простор-времену) па ако га неко не поштује санкција постаје једино мерило односа. Закон пак не зна за однос. Други пример би представљало, рецимо, непрописно паркирање испред болнице а да законика не занима ванредно стање труднице којој  је пукао водењак.

Са друге стране, постоје есхатолошке речи и есхатолошки односи који расецају простор-време као утробу и дају ново срце да пулсира у крвотоку читаоца-пријемника. И то је установа односа. Ехо Божији, како кроз Јеванђеље и Литургију, тако и кроз стваралачко са-трудништво одсијава укус благодати. Тек смо ту у сфери парадокса јер се крећемо Будућим као садашњим еоном, док садашњи еон премда трпи есхатолошке новине, још увек се префригано противи пневматолошкој метаморфози. Док Божији закони нису никада били у првом плану на штету односности са човеком управо због драматургије слободе. Зато Бог може прекршити закон да би човек нашао оправдање, као што и човек може погазити закон да би пронашао Бога. Неморално? Да, јер љубав је парадоксална и изнад свих утопија квази-моралистике. Надасве, љубав је оно што одређује простор и време како на начин постојања (у смислу да Бог одржава свет у постојању), како на начин освећења простора и времена (у смислу богослужбеног динамизма), тако и начин да премда Бог и човек суштински удаљени један од другог (јер обе природе имају другачије постојање) ипак кретањем освећујуће љубави крче пут кроз простор-време да би загрлили један другог.

Advertisements