Не грех већ неминовност је да човек без живеће вере обоготворава све друго на промашен начин: породицу, брак, посао, стаж, политику, новац, имовину, студије, полност, ПА ЧАК И БОГА или неке унутрашње дарове. Зато Оци разноврсност страсти идентификују као идолопоклонство.  Данас у 21. веку се оно ни по чему у свом садржају није изменило осим што је на себе узело маску супериорности, тренда и чак морала којег у себи нема. Ако данас немаш такав рацио који се подудара са мишљењем целог света, онда ти одскачеш од глобалне логике и ниси «верујућ». Вера постаје симфонија свега онога што изворно-благодатна нема, и нешто друго што личи на Бога а није Бог заузима улогу под другим видом истине – слаткоречиво, постепено и нежно. Чуди ме да аскетски оци поред толико страсти о којима су писани томови књига нигде није поменута страст глупости.

Advertisements