Не би било згорег да не заборавимо дивну мисао св. Јефрема Сирина који каже да би Адам – да није погрешио одбитком заједнице са Богом – имао познање бола и страдања умно али без искуства бола и страдања своје природе, због чега у Старом Завету и пише да кад Адам познаде зло, Бог (Тројица, између Себе) говори да је човек постао Богу налик, јер Бог зна шта је зло, бол и страдање али га нема у својој природи. Међутим, са новозаветним заплетом Очовечења, видимо да Богочовек има и то познање ради спасења човека и творевине иако то познање смртности пририоде не детерминише Његову Божанску природу, нити је препрека за мисију спасења, нити препрека да у страдалној, палој, природи пројави домене обожења, у чему се и ми не осећамо ускраћени.
Тако, коначно, можемо закључити да је свака бол последица смртне природе али да ниједна није фаталног карактера јер није коначна одредница човека.
Демантовати тако нешто, значило би негацију Божијег дара Васкрсења.

Advertisements